Prošlo je 26 godina od velike tragedije koja se dogodila blizu aerodroma u Surčinu, gde je pao ruski avion i pritom poginulo 12 ljudi.
Beograđani su tek bili utonuli u dubok san te olujne i oblačne noći 19. avgusta 1996. godine, kada ih je prepala buka. Preplašeni od najava bombardovanja, još pod sankcijama, pomislili su na najgore kada su začuli brundanje motora aviona koji je nadletao toliko nisko, da je bio vidljiv golim okom.
Posle tri sata agonije i nadletanja Beograda, taj avion "iljušin", u vlasništu ruske kompanije "Sper erlajns", srušio se na njive nedaleko od aerodroma u Surčinu. Poginulo je 12 ljudi: 10 članova posade i dvojica pratilaca, među kojima i Srbin Miško Đorđević, vlasnik kompanije čiji je teret bio u letelici.
Let na relaciji Jekaterinburg - Beograd - Malta započet je dan ranije. U Beograd je sleteo da primi teret, sportsku opremu za automobile, gume za kola, kao i signalne rakete, kako je kasnije zvanično saopštila kompanije "Sper erlajns".
Pogubni povratak za Beograd
Avion je u Beograd sleteo prazan. Posle dosipanja goriva i utovara robe u vlasništvu firme "Mensus trejd" sa Kipra, čiji je jedan od suvlasnika bio i Miško Đorđević, avion je poleteo iz Surčina 11 minuta posle ponoći, 19. avgusta.
Kako je pisao nedeljnik Nin posle nesreće, avion je u startu imao problema, a komunikacija između "iljušina" i komandnog tornja prekinuta je svega dva minuta posle poletanja. Od tog trenutka, do pada aviona u 3.16 sati iste noći, trajala je borba iskusnih ruskih pilota, Vladimira Starikova i Vladimira Barsenova.
Mnoge i danas čudi odluka pilota da se vrati za Beograd u trenutku kada je bio iznad Valjeva, jer kako su stručnjaci tada govorili, avion je imao veće šanse da se u normalnjijim vremenskim uslovima prizemlji, nego što su te noći bile nad srpskom prestonicom. Crna kutija je snimila razgovor između članova posade, koji je Nin objavio 25. oktobra 1996. godine, a prenosi Blic.
Ovako je tekao razgovor:
U 00 časova, 11 minuta i 27 sekundi radista izveštava vođu aviona da su se odlepili od piste. Posle radiste se javio navigator koji obaveštava da je "režim uzletanja, sa svim parametrima, u normali".
Nekoliko sekundi posle te informacije, posada pokušava da uspostavi kontakt sa kontrolom letenja, ali joj to ne polazi za rukom. Isto čini i kontrolor letenja pozivajući avion:
- PAR 3601, da li čujete Beograd?
Nažalost, odgovora nije bilo. Razgovor u kabini se nastavio.
- Nijedno sredstvo ne radi - rekao je inženjer leta.
- Akumulatori mi pokazuju nulu na amperatoru - kazao je radista.
- I daljinometar ne radi - konstatovao je navigator.
Tri sata drame nad Beogradom
U isto vreme je zavladao strah među Beograđanima. Svetla su se palila širom grada, a ljudi su preplašeni znatiželjno izlazili na prozore i terase, gledajući ka nebu u nadi da bi otkrili šta se događa.
Svedočanja žitelja Vračara, Novog Beograda, Zemuna, Surčina, Banovog Brda, leve obale Dunava... govore isto: leteo je baš nisko i brundanje je paralo uši. Pojedini su imali osećaj da im nadleće tik iznad krova zgrade.
Osećaj ih donekle nije varao, jer je avion je zaista leteo nisko: zbog obaka je čas bio na 100, čas na 300 metara od tla. Kvar opreme u avionu i nesvakidašnja magla u avgustu su otežavali sletanje na aerodrom u Surčinu. Još gora vremenska situacija je bila nad aerodromom u Batajnici.
Drama je trajala satima. "Iljušin" je kružio nad gradom, a preplašeni Beograđani su sa zebnjom gledali ka nebu, nadajući se da do najgoreg neće doći.
Kontrola letenja je shvatila da se u ruskom avionu dešava nešto strašno, zbog čega su momentalno zabranili sva sletanja, poletanja i preletanja u zoni Surčina.
Pad leteće tvrđave
Nažalost, u 3.16 sati avion sa 12 ljudi se srušio na polja između Surčina i Inđije prilikom zaokreta ka pisti, udarajući najpre desnim krilom o zemlju. Leteća tvrđava, kako zovu ovaj tip aviona, postala je buktinja čiji su delovi bili rasuti u velikom radijusu od mesta pada. Eksplozija se čula širom Beograda, a plamen je obasjao surčinski atar.
U to vreme se spekulisalo se da je u avionu bilo svega osim sportske opreme, odnosno da je prevozio oružije za Libiju. Ipak, kasnije je to demantovano.
Ipak, kraj agonije za poginule nije bio u spaljenom "iljušinu" usred srpskih oranica. Kada su njihovi ostaci identifikovani, kompanija za koju su leteli nije imala novca da plati pogrebne usluge i prevoz. Na kraju je ruska ambasada podmirila račun.
A kada su kolege iz kompanije došle po poginule iz aviona da im vrate posmrtne ostatke u Rusiju, avion je došao sa tačno toliko goriva da sleti u Beograd. Gorivo za povratak u Rusiju platio je Aeroflot.
Miško živi u sećanjima prijatelja
Na Tviteru se ovih dana jedinog Srbina poginulog u ovoj tragediji, Miška Đorđevića, prisetila se njegova prijateljica, koja je kroz niz tvitova podsetila na skoro zaboravljenu nesreću.
"Celu noć sam stajala na prozoru, u molitvama, ne znajući ni tip aviona, ni ko je unutra. Teški, nikad teži mrak. Magla - kao razbacane ogromne krpe. Nikad da svane. Negde pred svitanje, preleti preko Politehničke, tik uz vrh solitera. Sve se treslo."
"Par minuta kasnije čuje se jeziva rika motora, zatim prasak... U serijama... U niskom letu je uzalud tražio svetla piste. U naglom zaokretu, vrlo blizu auto-puta, avion je krilom zakačio zemlju i... Eksplozije u serijama nisu prestajale satima. Sve je prštalo.
"Niko, ni aerodromske službe spasavanja, ni vatrogasne ekipe, niko nije mogao da priđe, zbog vatre, vreline i rikošeta 'sportske opreme' koja je utovarena u 'iljušin', te jezive, najcrnje noći na beogradskom aerodromu. Miško, druže, nismo te zaboravili", napisala je ona na kraju emotivne objave.
Misterija tovara rešena
Nedeljnik Nin je dva meseca posle nesreće objavio svoja saznanja iz izvora bliskih istrazi, kako ruskih, tako i domaćih.
- Nije tačno da je ovaj avion prevozio oružje, municiju i eksploziv. U njemu se nalazilo oko 15 tona spoljnih avionskih guma. Bilo je tu još i kaciga, kombinezona, mernih instrumenata, brusnih ploča i noževa za strugove - tvrdili su tada izvori Nina.
Pošiljka je navodno trebalo da bude iskrcana na Malti, a alternativni aerodrom za nužno sletanje bio je u Tunisu.
- Nije istina ni da su piloti, leteći nad Beogradom, ispuštali gorivo, jer ovaj tip vazduhoplova uopste nema uređaj za njegovo izbacivanje - tvrdio je tada Nin.
Nin je pisao da sa nestankom struje u "iljušinu" nisu otkazali i instrumenti koji rade na bazi atmosferskog pritiska: brzinometar, visinometar, aviohorizont...
- Iskusnoj posadi, koja je dotad u vazduhu provela oko 30.000 sati, i posle sloma elektrosistema ostalo je nekoliko instrumenata koji su mogli da pomognu da se izbegne nesreća - pisao je Nin.
Ostalo je nejasno zašto se kapetan Vladimir Stavrikov odlučio za povratak na uzletište, a ne za nastavak puta prema Valjevu, Mojkovcu, Podgorici i dalje ka Malte, nad kojom je nebo bilo mnogo vedrije nego nad maglovitim Beogradom.
