Budna sam, ne mogu da se pomerim, zašto? Svesna sam gde sam, ali telo mi je paralisano. Ni makac! Mogu samo da cvilim kao napušteno štene i da se nadam da će me neko čuti. Počinjem da paničim, ubrzao mi se puls, sve teže dišem, ne razumem šta se dešava?
Sve je trajalo nekoliko sekundi, a činilo mi se kao da su to bili sati i sati mog prvog susreta sa paralizom sna.
To se prvi put desilo pre 10 godina, kada sam se odvojila od roditelja i preselila u Beograd zbog studija. Nikada ranije nisam ni čula za paralizu sna. Nisam znala da li je to normalno, da li se dešava još nekom ili samo meni. Da li je to neka bolest ili pak moja "izmišljotina"?
Nisam ni sama znala kako se zove to što mi se dešava, a onda se desilo i drugi i treći put... Tada sam počela da istražujem i tražim rešenje. Pretraživala sam stranice po internetu i tražila iskustva ljudi koji su možda već prošli kroz ovako nešto, ako ih uopšte ima. Odlazak kod psihologa mi nije bio ni na kraj pameti jer sam mislila da sam jedina kojoj se ovo dešava, da sam "poludela".
Onda sam, nakon dana i noći čitanja i istraživanja shvatila da ipak nisam jedina i da ima još ljudi poput mene koji imaju ove muke.
Naučila sam i da se svi uglavnom susreću sa paralizom sna kada kada su pod stresom i pritiskom, imaju temperaturu ili su pod dejstvom alkohola. S obzirom na to da mi je tada bio period života kada sam se odvojila od roditelja i počela neki novi život upravo sam stresu i prepisala svaku ovu paralizu sna.
Bilo je dosta lakše kada sam uvidela da nisam jedina kojoj se to dešava i da paraliza sna nije ništa strašno. Mada, i strašno je i mučno je kada se sa tim susrećete prvi put. Nisam znala šta mi se dešava i plašila sam se da zaspim jer sam svakim novim odlaskom na spavanje čekala i novu paralizu, neko novo mučenje.
Tako sam jednom, dok sam spavala na stomaku osetila kao da mi neko kleči na leđima. Leđa su me zaista i bolela, ostila sam bol u snu, a nisam mogla da se pomerim kako bi prestalo. Kada sam se "iskobeljala" u nekom trenutku, bol je i dalje bila tu, ubrzano disanje, a i srce je ubrzano lupalo.
Samo još jedna mora u nizu. Uporedo sa ovim "čudnim dešavanjima" stigla me je i nesanica, a sve to zbog straha od odlaska u krevet i spavanja jer sam svako veče razmišljala koji će "demon" sada da me napadne.
Desilo mi se i da me je nepoznati čovek gušio, pa me je jednom i neka žena vukla za noge, htela je da me baci sa kreveta. Tada su mi noge stvarno visile van kreveta kada sam se probudila i malo je reći da sam bila u šoku.
Vremenom je to sve postalo "normalno", na spavanje sam odlazila sa strahom, budila se usred noći kad god bi me uhvatila paraliza i onda je počinjala borba. Naučila sam i da se izborim sa tim, naučila sam kako da odreagujem kada se "to desi".
Samo sam govorila sebi da sve to sanjam. Bukvalno mi kroz glavu prolazi "sanjaš, sanjaš, sanjaš" i tada bi se trgla, kao na filmu, puls se obavezno ubrza, a da bi uspostavila normalno disanje i danas mi je potrebno nekoliko minuta.
Posle nekog perioda učestalih susreta sa paralizom sna i to je prestalo. Sada se "sretnemo" samo kada sam pod nekim velikim stresom ili pritiskom. I znam da to nije ništa strašno i da mi je to "normalno" te da će tako i da prođe. Naučila sam kako da kontrolišem tu situaciju i kako da se probudim kad god me uhvati, ali i pored svega toga osećaj je i dalje jako neprijatan i ružan.
Autor:
