AKTUELNO

Rasplakale su, potresle čitavu Srbiju u subotu uveče teške suze srpskog paraolimpijca, Užičanina Nebojše Đurića, koji se pred kamerama nacionalne televizije rasplakao, izvinio čitavoj Srbiji, zato što na Paraolimpijskim igrama u Tokiju nije osvojio medalju.

- Kad je voditelj Dnevnika najavio da ćemo videti emotivnu reakciju srpskog paraolimpijca, znali smo da je to naš Nebojša! Kad su pustili snimak, muž i ja smo se zgledali, i počeli oboje da plačemo. Posle, poslala sam Nebojši poruku da nema mesta za suze. "Sine, ti imaš svoje zlato, sina Davida, dođi kući!" Odgovorio je kratko: "Znam, slažem se, ali nisam ni ja od kamena!" - ispričala nam je Nebojšina majka Anđelija.

A samo što je prilog na televiziji završen, u kući Đurića počeo je da zvoni telefon, da zovu znani i neznani, svi s rečima podrške, sa suzama, pogođeni iskrenim gestom velikog sportiste i još većeg čoveka.

- Kad je Nebojša krenuo u Japan, rekla sam mu: "Srećan put, sine, da se vratiš živ i zdrav i srećan", to i sad kažem, on je naše zlato bio i ostao, mi veće od njega niti imamo niti nam treba - kaže Anđelija.

Suze, dodaje, nisu iznenadile ni nju niti ikog ko poznaje tog Užičanina, velikog čoveka, one koji znaju koliko sebe daje u svemu što radi.

- A kako da podnesem njegove suze kad znam koliko ih je za ovih 11 godina, otkako se povredio, prolio. I on i mi. I znam koliko se posvetio sportu, uložio je sve što ima, sve što može. Koliko je odgovoran, koliko je samo trenirao, davao sve od sebe... - priča majka srpskog paraolimpijca.

Meseci pred Paraolimpijske igre bili su preteški.

- Najpre korona u februaru, pa samo što se oporavio, angina, jedna pa druga, i na kraju, tri dana pred polazak u Tokio, težak oblik stomačnog virusa. Tri dana bila je Hitna pomoć u kući, tri dana infuzije, samo da ga povratimo da može da putuje. I uspeli smo, otišao je, ali je sve to, verovatno, ostavilo traga, taman za tu mrvu snage koliko mu je nedostajalo do medalje - dodaje majka velikog sportiste.

Naviru ovih dana sećanja na dan pre desetak godina kad se Nebojša teško povredio, kada se njegov život promenio u trenu.

Susret s Milošem Zarićem, srpskim paraolimpijcem, još jednim velikim čovekom iz Užica koji je doživeo sličnu sudbinu, pomogao je Nebojši.

- Prvo veliko takmičenje - EP za paraatletičare u Italiji, Nebojša se prijavio u tri discipline. U bacanju diska nedostajala su mu dva centimetra do medalje, u koplju, Zarić zlato, Nebojša bronza. Nekoliko dana kasnije, Nebojša osvoji i srebro u bacanju kugle. Mi u kući gledamo Miloša i Nebojšu kako se grle, slave medalje i pevaju "Bože pravde" i plačemo... - priča Anđelija.

Hvala Vučiću na lepim rečima

Anđeliju su dirnule i reči predsednika Aleksandra Vučića upućene njenom sinu.

- Zahvaljujem se predsedniku na tom gestu, svaka reč koju je napisao na mestu je. Videla sam da je on shvatio, razumeo Nebojšine suze.

U kući Đurića jedva čekaju sredu ili četvrtak, Nebojšin povratak iz Japana...

- Francuska je za tri godine, stižu druga velika takmičenja, znam Nebojšu, znam koliko će raditi, truditi se, znam da će se boriti, dati sve od sebe... Glavu gore, sine moj, biće još pobeda - kaže ponosna majka.

Dabogda sam poslednja majka koja je preživala pakao takvog oporavka

Nebojša je nesreću doživeo vozeći kamion tokom izgradnje auto-puta.

- Bili su na terenu, na izgradnji aut'puta u Subotici, on i njegov brat blizanac Nikola. Nekako, tokom vožnje, podigao se tovarni sanduk na kamionu, udario u nadvožnjak, Nebojša se teško povredio, počela je teška borba i nas i njega, šta sve nismo radili da se povreda sanira, da Nebojša prohoda, meseci, godine po bolnicama, po banjama, ništa nas nije moglo zaustaviti, verovali smo, nadali se, borili se, koliko smo samo suza prolili i mi i on, na kraju, morali smo da se pomirimo... A Nebojša, ne pitajte me kako mu je bilo, 23 godine, u punoj snazi, skrhan, odem da ga obiđem, on u suzama, tako jednom, tako sto puta... Dabogda ja bila poslednja majka koja je tako nešto doživela i prepatila. Od banje do banje, od lekara do lekara. Nekoliko meseci posle povrede dobio je sina Davida, i to mu je pomoglo da se podigne, vrati - priča Anđelija.