- Tata mi je rekao: moju sahranu ćeš morati da slikaš, samo što će to morati da bude gratis - kaže Kristina i otkrivao kako je počela da se bavi ovim poslom.

- Dolazim iz porodice fotografa. Moj otac je bio čuveni foto Nidža iz Negotina. Njega su svi znali u tom kraju, pa sam odmalena išla s tatom da fotografišem različite događaje, a on je neretko slikao i sahrane, jer je to deo običaja u istočnoj Srbiji, posebno među Vlasima - kaže Kristina, koja je u svom rodnom kraju poznata pod devojačkim prezimenom Popović.

Fotografija joj je u genima, jer joj je i deda bio fotograf i prvenstveno slikao sahrane.

Kristina je sa fotoaparatom u torbi otišla u Beograd da bi i zvanično postala školovani fotograf, a kako bi školovanje i preseljenje mogla i finansijski da izdrži, počela je da fotografiše po različitim događajima i, između ostalog, slikala je i za jednu cvećaru bukete, budermajere, ali i vence za sahrane.

I tada se desilo nešto neobično, događaj koji je predodredio njenu budućnost.

- Fotogafišem ja tako neki venac i prilazi mi jedan muškarac s pitanjem šta to radim. Ja mu odgovorim da sam fotograf i da slikam venac. Na to, on me pita da li bih želela da fotografišem jednu sahranu. Posle malo razmišljanja, ja pristanem - seća se Kristina.

- A koliko bi to naplatila - bilo je njegovo sledeće pitanje.

U to vreme nije znala baš da odredi cenu, pa mu je rekla da li bi mogao da joj da 50 maraka za uslugu i da joj plati taksi, a čovek joj na to odgovori: "Je l' može za 100 maraka i da mi dođemo po tebe?".

Te sahrane se seća do detalja.

- Ulazim u prostoriju, a kovčeg otvoren, pokojnik je tu bio već pet dana. Svi su se pozdravljali s njim, a pred samo zatvaranje kovčega, dizali su decu da ljube pokojnika. Kada sam savladala prvi šok, shvatila sam da moram da počnem da radim. I brzo sam se oslobodila, stavila oko na vizir i samo ušla u svoj film- kaže, a seća se da je otišla s više novca nego što bi joj njeni dali džeparac za dva meseca, jer ju je povorka sve vreme čašćavala sa po 20 ili 50 maraka.

Nastavila je da fotografiše u svom kraju, a onda se udala i definitivno preselila u Beograd. Tada je odlučila da i u glavnom gradu počne s dobro oprobanim poslom i, na njeno iznenađenje, bilo ga je dosta.

- Nekad nemam sahranu po dva meseca, a nekad ih bude po četiri-pet, ali to nije moj osnovni posao, jer sa suprugom držim autoperionicu. Ovo mi je i dodatni izvor prihoda, ali ljubav, jer ja i ovu vrstu fotografije gledam kao umetnost. Nije lako uhvatiti trenutke i napraviti priču koja ožalošćenima ostaje za ceo život - ističe ona.

Za nju stvari su vrlo jednostavne slikanje sahrana je poslednji trenutak koji nam ostaje da podelimo sa osobom koja je preminula i nešto nam je značila. Posle toga nema više vremena za stvaranje novih uspomena, pa su te slike poslednja materijalna uspomena na pokojnika.

- Stalno plačem na sahranama iako mi ti ljudi nisu ništa. Postoji nekoliko trenutaka koji su naročito teški i kada moram brzo da odreagujem kako bih uhvatila najemotivnije trenutke. Prvi je trenutak kada sveštenik završi s opelom i kaže da porodica može da se pozdravi s pokojnikom, tada moram da uhvatim svaki detalj, i to je vrlo tužno pipaju sanduk, kao da je on živ, ruka im drhti, to je brzina koja je neopisiva, a ja moram da reagujem u skladu s njom - priča Kristina.

Drugi trenutak koji joj je izuzetno težak jeste kada kovčeg spuštaju u raku. To je posebno tužno, a sve traje desetak sekundi, pa mora da uhvati sve detalje zvuk kanapa koji prolazi kroz sanduk, vapaje zašto nisam ja umesto tebe sada tu?".

Posebno joj je teško da fotografiše kada roditelj sahranjuje svoje dete, koliko god da roditelji imaju godina.

- Nedavno su roditelji sahranili ćerku koja je bila '68. godište i umrla je od raka. U pitanju su baka i deka. Oni nisu vični tehnologiji pa su mi tražili izrađene fotografije da mogu svakog dana do kraja života da gledaju tu tugu. To me je posebno ganulo.

Kristina kaže da najčešće ona ne određuje cenu, već ostavlja klijentima da je sami predlože, a to najčešće bude od 50 do 100 evra.

- Za to dobiju dva DVD-ja. Na jednom su fotografije, a na drugom mini-film napravljen od fotografija sa muzikom u pozadini, to najčešće bude "Opelo" Stevana Mokranjca, a na kraju stavim muziku koju su im svirali orkestri za sahrane sa kojima sam se kroz godine sprijateljila - kaže ona uz jedan neobičan detalj kojem ju je iskustvo naučilo najčešća pesma za sahrane je "Tiho noći".

Kristina kaže da je često osuđuju zbog onoga što radi, da je jezivo i bolesno. Od porodice uglavnom ima podršku iako suprug nije baš oduševljen.

- Kada umre neko poznat, svi na sve strane u medijima, na društvenim mrežama pokušavaju da pronađu fotografije sa sahrane, ko je tamo bio, šta se dešavalo. Pa zašto onda osuđuju kada fotografišem sahranu nekog ljudima zaista važnog i bliskog - pita.

Svi fotografi većinom fotografišu lepe stvari, a ona želi da bude s ljudima u najtežim trenucima i da im pomogne beležeći poslednje uspomene.

Kristina je obišla sva beogradska groblja uzduž i popreko, o broju fotografisanih sahrana ne želi ni da nagađa, jer ih je bilo baš mnogo, ali za kraj ističe da je fotografisanje sahrana posao koji je ispunjava i kojem ona daje celinu, priča priču, pravi reportažu, onu za večni počinak.