Oni su se u toj svetinji pomolili za zdravlje svoga sina Viktora (19), koji je bio u komi. Istoga dana nakon molitve u ovom čudotvornom manastiru, a potom i umivanja sina svetom vodom i pomazivanja uljem iz kandila, mladić, koji je imao tešku operaciju glave i za koga su lekari kazali da je u Božjim rukama, otvorio je oči.

- Ne znam šta bih vam rekla. U čudu smo bili ne samo mi, već i doktori, nisu mogli da veruju da je Viktor, koji je bio u komi i u veoma kritičnom stanju, otvorio oči i obratio nam se. On je sada, hvala Bogu, dobro, trenutno je u Rehabilitacionom centru Ribarska banja, gde se odlično oporavlja. Hvala Manastiru Tumane i svim svetima - kaže Ana Lazarević, Viktorova majka.

Viktor je tešku povredu glave, kako navodi njegova majka, zadobio 28. septembra ove godine, kada ga je grupa mladića iz čista mira napala.

- Ta grupa mladića koja je bila u alkoholisanom stanju napala ga je ispred jednog restorana brze hrane, gde je Viktor svratio posle šetnje kroz grad, kako bi pojeo parče pice. Iz čista mira su to uradili, bez ikakvog povoda. Kada ga je jedan od mladića iz te grupe udario, Viktor je pao i zadobio je tešku povredu glave. U bolnicu, gde je operisan, došao je s napuklom lobanjom, oštećenjem moždanog stabla, hematomima. Čak dva puta tokom pripreme za operaciju Viktora su gubili i vraćali u život. Po završetku operacije doktor je došao da nam kaže da su uradili sve što su mogli, da je kritično i da je sada u Božjim rukama - navodi Ana.

Ona ističe da su naredne dane provodili u molitvi jer je to jedino što su oni mogli da urade, a onda su u jednom trenutku, dok su sedeli kod kuće, na televiziji čuli za manastir Tumane i svedočenja o čudotvornim isceljenjima.

- Ti dani neizvesnosti bili su neopisivo teški. Jednom rečju, horor. Kad sam čula na televiziji o manastiru Tumane, odmah sam suprugu predložila da odemo. On je samo kazao: "Neka je na kraj sveta i neka košta koliko da košta, spremi se i sutra rano krećemo.“ Tako je i bilo, rano smo krenuli sa prijateljem jer nismo bili u stanju da vozimo, pa je morao neko drugi. Jedino što mi je palo na pamet jeste da ponesem sinovljevu majicu i duks i, naravno, namirnice za manastir. Put nas je sam naveo do manastira, stigli smo bez problema. Prešli smo 200 kilometara - dodaje ona.

Dolaskom u Tumane osetili su olakšanje, ali suze, navodi, nisu mogli da zaustave.

- Dugo smo čekali da uđemo. Kupili smo sveće svima za zdravlje i jednu veću za Viktorovo zdravlje. U manastiru su nam prethodno objasnili da će se održati čitanje molitve za zdravlje. I dalje nismo mogli da se suzdržimo od suza, sve dok nismo krenuli prema isposnici. Kada se to završilo, rekla sam mužu da idemo odmah prema klinici u Nišu, gde je Viktor operisan, da bih ga umila svetom vodom i premazala uljem iz kandila - objašnjava Ana.

Tako je i učinila, a sutradan ujutru stigla im je poruka od doktora da je Viktor počeo da otvara oči i da trepće.

- Doktori su bili u šoku, a suprug i ja smo bili skamenjeni dok smo čitali poruku koju smo dobili od lekara. Nismo mogli da poverujemo šta piše. Ali odmah mi je prošlo kroz glavu - Tumane - ističe naša sagovornica.

- Kada nam je doktor javio za Viktora, odmah smo se, naravno, uputili ka klinici. Plakali smo celim putem od naše kuće, u selu kod Kruševca, do Niša. Čim smo došli u bolnicu, otrčali smo do šok-sobe, a doktor na vratima samo je slegnuo ramenima, nasmejao se i kratko kazao: "Vidite i sami.“ Pogledali smo ka Viktoru, a on kaže: "Gde si mama, gde si tata.“ Pričali smo sa njim, muž mu pokazuje sliku manastira i govori: "Sine ovde smo bili da se molimo za tvoje zdravlje i da nam se probudiš“, a on izgovara: "Znam bio sam tamo, to je na rumunskoj granici.“ Sve mi je bilo jasno, bio je sa nama tog dana – Ispričala je Ana.