Aleksandar Dronjak (53) iz Smedereva već tri meseca je zatočen u Libiji, u radničkom kampu, a kako za Pink.rs kaže, svakoga dana sanja da se vrati u svoju zemlju i zagrli svoju porodicu. 

Čitava drama za ovog Smederevca počela je 23. avgusta i još uvek traje. Njemu su tada libijske vlasti u Bengaziju oduzele pasoš i Dronjak sada ne može da napusti radnički kamp u ovoj ratom zahvaćenoj zemlji.  

- Ovde sam već tri meseca i osećam se kao da sam zatočena životinja u kavezu! Znam svaki kamen, svaki ćošak! Budim se svakog jutra sa željom da se vratim kući, da zagrlim svoju porodicu, svog sina… Čekam da mi se desi čudo, a ne dešava se ništa – priča za Pink.rs Dronjak.

Smederevac je u Libiju došao u potrazi za poslom, ali mu je u Bengaziju oduzet pasoš. On je inače godinama povremeno radio u Libiji u rafinerijama, na naftnim poljima i na poslovima održavanja ventilacije i klimatizacije. 

- U Tripoli sam ušao 23. avgusta bez ikakvih problema, ali su problemi nastali kada sam napustio aerodrom, iako sam regularno imao i pasoš i vizu - kaže Aleksandar. On je, pre dolaska u Libiju, prethodno ugovorio posao s firmom koja ima predstavništvo u Beogradu. Međutim, na aerodromu me niko nije sačekao. 

- Kada sam konačno našao poslodavce, saznao sam da dva zaposlena radnika već više od deset dana čekaju da se vrate kući jer iz firme, navodno, nisu mogli da im nađu letove. Zbog ovakvog odnosa prema radnicima odmah sam rešio da posao potražim u novoj firmi - kaže Aleksandar, objašnjavajući da se, pre početka rada za novu firmu, uputio u grad Tobruk, na istočnoj Libiji, kako bi pokupio svoje stvari i kolegi iz bivše firme odneo pasoš.

- Međutim, kada smo sleteli u Bengazi, ljudi iz emigracionog su mi oduzeli pasoš i rekli da pozovem predstavnika firme preko koje sam došao u Libiju. Iz emigracionog su mi tražili 2.000 dolara, a ne znam ni zašto - tvrdi Aleksandar.

Toliki novac nije imao, pa su mu ponudili da sačeka prvi let za Tunis, ili da ostavi pasoš dok se nesporazum ne reši. 

- Imao sam kolegin pasoš sa sobom, pa sam rešio sam da ostanem u Libiji. Bio sam siguran da će se sve to rešiti za nekoliko dana. Međutim, od tada su prošla tri meseca! Nebrojeno puta sam zvao predstavnike firme, koji su mi obećali pomoć, ali od toga nije bilo ništa. Problem je i što Srbija nema ambasadu u Tripoliju, već u Tunisu, a i što ne znam dobro arapski i ne mogu da se sporazumem i vidim šta je tačno problem - kaže Aleksandar.

Firma za koju je prvobitno trebalo da radi smestila je Aleksandra u radnički kamp u gradu Ras Lanuf, na istočnoj obali.  

- Svakodnevno sanjam da se vratim kući, nadam se da će se desiti neko čudo i da ću napokon otići u svoje Smederevo i zagrliti porodicu i sina – kaže Aleksandar za Pink.rs. 

Autor: I. P.