U centru naselja Kumodraž II u beogradskoj opštini Voždovac sagrađen je park pod nazivom “Veljkov parkić”. Mnogi su se, prolazeći ovim parkom, ili boraveći u njemu sa svojom decom, sigurno zapitali zašto se tako zove, a njegova istorija je zapravo priča o teškoj borbi i hrabroj inicijativi roditelja iz ovog dela grada.

Stanarka Brankica Fabijanić došla je na ideju da deci podari mesto za igru i ujedno sačuva sećanje na svog sina Veljka koji je u svojoj petoj godini preminuo od teškog oblika raka limfnih žlezda.

- Veljko je dete koje smo suprug i ja čekali kao dar od Boga 12 godina. Od rođenja je bio poseban u svakom smislu – započinje priču za portal Pink.rs.

Bio je, kako je istakla, jako veselo dete, voleo je druženje i da je stalno okružen sa puno drugara, kako u vrtiću, tako i sa decom iz svog naselja, odnosno drugarima iz ulaza kako ih je on zvao.

Deca u ovom delu grada nisu imala mesto za igru, iako je Veljko jarko želeo da u blizini svoje zgrade ima park. Jedino je mogao da uživa u bašti bake i deke u Čačku i baš je želeo da jednu takvu ima ispred svoje zgrade.

- Lično Veljko mi je dao ideju da treba nesto da preduzmem povodom toga. Stupila sam u kontakt sa ljudima iz mesne zajednice, predlozila sam im ideju za parkić i mesto gde bi to moglo da se uredi - deo pored naše zgrade, koji nije odrzavan od kada smo se uselili u zgradu. Ovaj deo nikada nije košen, nije imao adekvatan prilaz, teren je bio neuredan, ali moja ideja je bila da nam opština dozvoli da mi sve to kao roditelji uredimo – rekla je Brankica.

Kako joj je rečeno, morala je da skupi 50 odsto potpisa. Lično Veljko je već isto veče krenuo sa majkom u skupljane potpisa za peticiju i za dve večeri prikupili su neverovatnih 100 odsto.

- Sreći nije bilo kraja. Moram da naglasim da je to bilo prvi put da Veljko te dve večeri nije provodio vreme sa drugarima ispred zgrade u igri, već je išao od vrata do vrata sa mnom i strpljivo čekao dok je komšiluk potpisivao peticiju, nakon čega bi se svakome zahvaljivao za dodeljeni potpis – ponosno priča Brankica.

Međutim, posle nepunih mesec dana, u Institutu za majku i dete Veljku je otkrivena opaka bolest, nakon koje kreće velika i teška borba koju započinje sa svoje četiri godine.

- Otkriven mu je tumor limfnih žlezda, bolest koja zahteva agresivno lečenje i praćenje lekara 24 sata. Veljko je proveo sedam meseci u bolnici, primao je šest blokova hemoterapije u trajanju od sedam dana sa pauzama od po dve nedelje. Za sedam meseci kod kuće je prespavao samo tri puta, a sve ostalo vreme je proveo u bolničkoj sobi – priča majka kroz suze.

Puštanje balona u Veljkovom parkiću i obeležavanje njegovog šestog rođendana.

Za to vreme, roditelji iz Kumodraža II započeli su izgradnju prakića.

- Dok smo bili u bolnici često nas je zvao Vladimir Vasić i obaveštavao o tome šta je od sprava za parkić obezbeđeno. U svakom od razgovora pitao je kako može da pomogne u vezi Veljkovog lečenja. Prijatelj mog supruga finansirao je ljuljaške, klackalice i penjalice. Svi su radili vredno sa željom da Veljka iznenade po izlasku iz bolnice – kaže Brankica sa suzama u očima.

Međutim, dečakovo stanje se pogoršavalo, iako je vodio junačku borbu. Kako ističe majka, došlo je i do zamene uloga, pa je Veljko počeo da bodri i teši svoje roditelje.

- Ne mogu puno da pričam o tom periodu, teško mi je. Ne mogu da složim rečenicu i ne znam kako da opišem da je on mene tešio kada je on gubio kosu, umesto ja njega, da je on do poslednjeg dana meni ponavljao da je dobro. Govorio mi je “nemoj biti nervozna”. Terao me je da jedem da se ne bih razbolela. Jednostavno, brinuo je uvek za druge i u tim najtežim trenucima. Njegova najveća borba počela je u petoj godinici i tada ju je i izgubio – priča potresnu ispovest majka malog borca.

Posle najteže i najveće izgubljene bitke pozvali su ih ljudi iz Mesne zajednice sa idejom da dođu sa bagerima i srede teren gde su Veljko i njegova majka zamislili da bude parkić. Za nekoliko sati skupio se veliki broj prijatelja iz Kumodraža, komšije iz okolnih zgrada i za deset sati zemljani radovi su bili gotovi.

U međuvremenu su, kako kaže, stigli pokloni za najmlađe posetioce parkića, tobogani i ljuljaške za bebe. Majke Veljkovih drugara su pritekle u pomoć oko ukrašavanja i sađenja cveća. Posebnu radost deci je priredila Brankičina tetka, koja je poklonila trampolinu za stariju decu i trampoline za bebe.

- Komšija iz zgrade je postavio klupu i sto tamo gde svi volimo da sednemo i popijemo kafu, gledajući na tablu na kojoj stoji natpis “Veljkov parkić” sa njegovom slikom. Od prvog dana druženja pridružili smo se akciji “Čep za hendikep”, pa se u parkiću skupljaju čepovi koje predajemo barem tri puta nedeljno. Ove godine počinjemo da prikupljamo novac u Veljkovom parkiću za lečenje dece obolele od malignih obiljenja – priča Brankica, dodajući da je u planu proširenje prakića.

- Ovo me i održava i čini srećnom i sve što stavim u parkić, prvo se zamislim i zapitam šta bi Veljko rekao i gde bi njegova želja bila da se to postavi – ispričala je za naš portal Brankica Fabijanić, majka jedinstvenog dečaka.

Vojkan Krstić - Neobičan čovek velikog srca:

Kako je za portal Pink.rs ispričao Vojkan Krstić, komšija i prijatelj oca malog Veljka, na čiju inicijativu je i počela izgradnja parkića, porodicu Fabijanić i njega spojila je nesreća, nakon čega su postali prijatelji za ceo život. Veljkov otac, policijski oficir u invalidskoj penziji, bio je ranjen dok je branio svoju otadžbinu na ratištu. Vojkan je sa njim postao prijatelj i rešio da njegovom sinu pomogne kako god može.

Niko se nije bavio idejom parkića nakon što se Veljko razboleo, pa je Vojkan rešio da to promeni. Kao vlasnik jedne beogradske građevinske firme, shvatio je da može mnogo da učini.

- Otišao sam sa kolegama Veljkovog oca u obližnji kafić i rekao im “ljudi, sutra dovozim mašine i materijal da izgradimo to igralište”, jer, da se meni desilo ono što se desilo Veljkovom ocu, značila bi mi podrška prijatelja. Dogovorili smo se da se u sedam sati ujutru nađemo ispred zgrade malog Veljka. Tako je i bilo. Nas sedmorica smo došli, kao i mašine "Elita Gradnje". Pozvali smo Veljkovog oca i saopštili mu da počinjemo da gradimo igralište – priča Vojkan.

Usput su, kako kaže, prolazile komšije, pitajući se šta radimo. Svako kome je ispričao, došao je nakon posla i priključio se radovima.

- Zvali smo prijatelje Veljkovog oca, svoje prijatelje. Grupa od sedam ljudi pretvorila se u grupu od 11, pa u grupu od 20, da bi do sredine dana na gradilištu bilo 35 ljudi dobrog srca. Igralište je bilo gotovo za pet radnih dana – priča ponosno Vojkan, dodajući da ništa ne bi bilo urađeno da nije postojao timski rad.

Vojkan Krstić:

- Ne želim nikoga da imenujem u ovom dobrom gestu i ne zelim da iko odskače, jer jedni bez drugih nismo mogli doći do cilja. Lepo je kada se ljudi udruže i budu složni. Porodica Fabijanić je zaslužila ovo, a mali Veljko će večno živeti kroz to igralište o kojem će se uvek pričati. Želim da se ljudi prepoznaju u ovome i da pomognu svojim bližnjima u nevolji – priča ovaj čovek velikog srca, koji je širom Beograda poznat po svojim dobrim delima.

Veljko sa drugarima:

I. P.