Nije tačno da je Nobelova nagrada zakasnila. Došla je baš na vreme. Naprotiv, mnogo je bolje što sam je dobio sada. Tako znači mnogo više!

Tim rečima nobelovac Peter Handke odgovara na konstataciju mnogobrojnih njegovih prijatelja, koji ističu da je zaista zaslužio ovu nagradu, ali da ona dolazi s dvadeset godina zakašnjenja, zbog toga što je podržavao Srbe.

Zbog čega mislite da je baš sada pravo vreme?

- Nobelova nagrada za književenost je mnogo izbledela tokom poslednjih dvadeset godina. Nije više imala pravo značenje i energiju. Nagrada koja mi je dodeljena mogla bi da znači da se stvari sada menjaju u njenoj svetskoj percepciji, mada to još nije sigurno.

Znači li to da su se konačno okuražili?

- Zaista je o tome reč. Hrabro je to što su uradili. I začuđujuće. Ova odluka pomalo vraća ravnotežu u svetu. Sve je sada malo manje crno i glupo. Ovo je nagrada koja je dodeljena čisto za književnost. A čista literatura je sama po sebi već dovoljno dramatična. Ima posla s realnošću, ali bez ideologije.

Šta se to najednom promenilo u odnosu prema vašem delu?

- Iskreno da vam kažem, ne znam. I sam se pitam! Ali je iznenađujuće to što je navelo akademiju u Stokholmu da odabere moje stvaralaštvo. Čak mislim i da ne poznaju dovoljno to što radim! Pitao sam se na kom jeziku su to mogli da saznaju. Mnoge moje knjige su u tom okruženju prevedene u Norveškoj, Finskoj i Danskoj, ali u Švedskoj u poslednjih dvadesetak godina nisu gotovo ništa preveli, od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji. Možda ne samo zbog toga, možda im je bilo dosta književnosti, mene, mog pisanja. Verovatno je neko za njih čitao na nemačkom. Možda je postojao pravi čitač, entuzijasta, kome je trebalo mnogo energije za to. Ne znam ni koliko njih odlučuje, niti da li se glasa. Možda je samo jedan dobro govorio o mojim knjigama.

Svet se, u svakom slučaju, sa ovom nagradom promenio nabolje. Možda će sada krenuti pravim putem?

- Moglo bi se i tako reći. To je možda iluzija, ali ponekad i iluzije postanu realnost. Volim neke iluzije, inače, bez njih ne bismo mogli da živimo. Iluzije su opipljive. Kad ih nemamo, gubimo mentalno zdravlje.

Srbi vam čestitaju. Shvatili su to i kao svoju nagradu.

Tako i treba! Ponosan sam zbog toga. I to je, na kraju, jedna vrsta iluzije, ali u dobrom pravcu.

Često ste isticali da ni najmanje ne žalite zbog podrške Srbima, bez obzira na uskraćene nagrade. Sada je i to ispravljeno.

- Nema tu šta da se žali! Sve što sam radio je bilo korektno i neophodno. Ne znam da li postoji istina, ali to nisu bile laži.

Šta to toliko posebno nalazite među Srbima?

Balkan je region koji je patio ne samo vekovima, već, možda, od početka istorije. To je proizvelo ekstremne ljude. Ili izuzetno ranjive, ili izuzetno dobre. Nema sredine. Ili su to bića koja su primer za ceo svet, ili ostali koji su suprotno od toga. Evidentno je da je to u Srbiji stvorilo izuzetna bića.

Dopada vam se ta autentičnost?

- Ta čistota me oživljava. Oživljavaju me ti izuzetni, otvoreni, pažljivi ljudi, pogođeni nepravdom. To se sad posebno vidi na Kosovu.

Naročito ste u ovom momentu vezani za kosovske Srbe. Imate li poruku za njih?

- Voleo bih da odem ponovo u Veliku Hoču i ostanem tamo nekoliko nedelja. Da živim neko vreme tamo. Ako žele da me prime, hteo bih da ih zamolim da mi pronađu neko mesto gde mogu da spavam i pišem.

Pogađa vas duhovnost tog mesta?

- Baš to! A sviđaju mi se i dobra vina koja imaju, naročito rizling. Ako se ne razbolim, voleo bih da otputujem tamo sledeće godine.

Zašto su mnogi na Zapadu toliko opsednuti vašom ličnom pričom u vezi sa Srbima i bivšom Jugoslavijom, čak i danas, dvadeset godina kasnije?

- Onoga dana kada je saopšteno da sam dobio Nobelovu nagradu, kada sam se posle četiri sata boravka u šumi vratio kući, pred kapijom me je čekalo trideset novinara. Pitanja su bila samo o tome! Bilo je očigledno da niko od onih koji su došli nije pročitao nijednu od mojih knjiga. Ništa nisu znali o mom delu! Odmah su počeli s pitanjima o Jugoslaviji i Srbiji. I ništa drugo! Kao u Oslu, pre pet godina. Bez uzvišenosti, bez i najmanje učtivosti, ušli su kao horda da mi direktno prkose, u mojoj sopstvenoj bašti! A oni sami takvo ponašanje nazivaju balkanskim! Spolja su sladunjavi, a iznutra, istovremeno, potpuno slepi. Izgledaju veoma civilizovano, a u stvari su grubijani. Ništa ne znaju. Pozvao sam ih da uđu, ali je trebalo sve da ih izbacim. Sledećeg jutra sam se pitao zašto ih nisam sve šutnuo.

Kako gledate na te njihove kritike?

Lišene su bilo kakvog smisla!

Nisu uspeli da vam pokvare zadovoljstvo?

- Ni u kom slučaju!

Zašto se sve to događa?

- Ova Evropa, navodno ujedinjena, izgubila je erotizam prema drugim narodima, koji smo imali kada su granice postojale. Ne kažem da bi trebalo svugde postaviti carinu i policajce, ali, bizarno i apsurdno, bilo je nečeg pozitivnog s njima. Naravno, ne za kamione koji moraju da čekaju, kao danas u bivšoj Jugoslaviji, sa svim tim granicama, što je strašno. Ukinuli su granice u takozvanoj Evropi, a u bivšoj Jugoslaviji je postalo gore nego što je bilo. Stvorena je Evropa koja je izgubila dušu. Hajde da, ipak, kažemo da je tu dušu gotovo izgubila.

Zanimljiva je u vama ta mešavina dva duha, slovenskog i germanskog?

Ipak sam ja polovinu Sloven! Mnogo su mi značili baba i deda s majčine strane.

Tragična sudbina vaše majke, i ta praznina o kojoj ste pisali, mnogo su uticale na vašu književnost?

Tačno je. Život moje majke, ali i smrt mojih ujaka, koji su nastradali za strašnu diktaturu, najgoru koja je postojala na ovom svetu, kao Slovenci, kojima je maternji jezik bio slovenački i koji su bili naterani da služe u Hitlerovoj vojsci. Ono što mi je majka pričala o svojoj nastradaloj braći napravilo je od mene pisca. To što mi je majka o tome govorila ima epsku težinu. Upravo sam pronašao pisma mlađeg brata moje majke koja je pisao kao vojnik negde iz Rusije. Poginuo je u oktobru 1943. Tamo je nastradao i njen drugi brat.

Kako protiče jedan vaš uobičajeni dan?

Ustajem između 7.30 i 8.00. Kako starimo, ne spava se noću dobro. Zadrema se pred zoru. Spavam, kao i mnogi, šest, šest i po sati. Odmah zatim sebi skuvam dobru kafu. Zavisan sam od nje! Mogao bih da napravim sada reklamu za marku blue mountain, iz Jamajke, koja je zaista neprevaziđena. Dosta je skupa. Sam je ručno sameljem, a onda je polako dosipam u kipeću vodu. Izuzetno! Celog dana stoji ispred mene. Čak i hladna je veoma dobra. Magična. Onda zabeležim misli od prethodnog dana i počinjem da čitam, otprilike jedan sat.