-Kad nemam gde, ja idem na groblje – kroz suze priča Ljubica Zdionica koja u Beogradu, na Bežanijskoj kosi živi u udžerici sa unukom Milanom (5) i ćerkom.

Kako priča, uvek je živela pod kirijama sa Milanovom majkom, a onda je ponestalo novca i za to.

-Biljana mi je išla u vrtić, ona treba da se vrati iz vrtića, a ja je nemam gde. Onda smo došli u ove barake, koje su u korov zarasle – priča Ljubica i kaže da nema u baraci šporet.

Mali Milan, jedan je sasvim običan dečak, voli igračke i puške. Dok baka na ivici suza ponovo prolazi kroz 20 godina sećanja na agoniju koja i danas traje, on se i dalje smeje i igra.

Milan Purić, kaže da najviše voli da se igra i da bi najviše voleo da mu neko kupi puške i snajpere.

Milanova mama je bila žrtva porodičnog nasilja, udala se jako mlada i rodila prvo dete koje se zove Jovan. Kada je muž počeo da je tuče, majka Ljubica ju je dovela u baraku na Bežanijskoj kosi, a sin Jovan je pripao ocu.

Kada je dovela svoju ćerku Biljanu saznalo se da je u petom mesecu trudnoće.

-I hvala Bogu, rodi se dete, 3400 gr i ja sam ga sama, pored sveće odgajila. Na svaka tri sata sam ustajala i hranila ga, povijala ga, presvlačila… – priča ona.

Majka i baka bi volele pravi dom za Milana ili barem ono osnovno – struju i vodu.