Pre nekoliko godina, majka je rešila da joj kaže da ima starijeg brata. Noć ranije, nestalo čedo došlo je majci u san. San je izneo na površinu sve sumnje koje je Milka decenijama gajila, svaki majčinski osećaj i brigu, da joj je dete, neznano gde, živo. Da je itekako živ bio kada ga je videla i čula kako plače.

Kako se onda odjednom živa beba pretvori u mrtvorođenu? Ko je i za čiji račun rešio da oduzme majci ono najsvetije?

Zorica je ubeđena da se i dan danas dešavaju otmice i trgovina bebama. Da nema porodilišta gde se to ne dešava. Sve su priče iste, smatra Zorica, na isti kalup. I sve bebe su noću “umirale”.

POLUPOSPANA POTPISALA PAPIR

Milki su polupospanoj, posle porođaja, dali da potpiše neki papir, pitala je “Šta je to?”, sestra joj je rekla “Samo vi to potpišite”.

– Možda je potpisala da se odriče deteta. Ali, opet, ni to nije mogla sama jer je bila u braku. I ocu su rekli kad je došao u porodilište da je beba preminula. Rekli su da će bolnica preuzeti troškove sahrane. Bila sam nedavno u bolnici, da mi daju podatke o lešu, da ga prebacimo, da bi oni meni samo rekli kako smo dobili svu potrebnu dokumentaciju.

BRAT UPISAN 7 DANA NAKON ROĐENJA

Porodilja Milka je otpuštena iz bolnice 24. decembra 1993. bez deteta, dobila je samo otpusnu listu na kojoj je pisalo da je beba umrla nakon porođaja i da joj se obmotala pupčana vrpca oko vrata.

– Upisano je da je rođen 20. decembra 1993. u 00.30! Još jedan dokaz! Mama se porodila na Nikoljdan. Moj brat je upisan 7 dana nakon rođenja, tačnije 27. decembra 1993. a mrtvorođene bebe se upisuju 24 sata nakon rođenja. Na maminom porođaju bila su prisutna dva doktora i jedna babica. Ti doktori i danas rade u bolnici. Pisala sam im, tražila pomoć… Nikad odgovor dobila nisam – priča Zorica.

Prema Zoričinim rečima, dobro je što je osnovan DNK registar, jer je i njeno udruženje to tražilo, iako, kaže nije osnovan po zakonu, nego ga je osnovala Komisija, a policija će ga čuvati. Umesto policija da nam pomogne i da istražuje, oni otvaraju DNK registar, kaže Zorica.

– Dosta je što je prošla kroz tu patnju kad se sve to desilo – kaže Zorica. A na pitanje da li očekuje da nađe brata, kao iz topa je odgovorila, jasno i glasno “Da!”.

UBEĐENA SAM DA ĆEMO GA PRONAĆI

– Ja ne znam kako i kad, ali sam ubeđena da ćemo ga pronaći. Trenutno nemam nikakav trag, radila sam analizu DNK sa jednim dečkom, bio je negativan, ali mi smo ubeđeni da će to da se reši i da ćemo ga naći. Jednostavno, ne gubimo nadu – priča Zorica.

U Sremskoj Mitrovici je te 1993. godine, u decembru, kada se rodio i njen brat, umrlo pet beba. Žena koja je otišla na porođaj kada i Milka, nigde nije zavedena, kaže Zorica.

Rodila je devojčicu, ali porodilja ne postoji, ne možemo nikako da je nađemo, priča ona. Od 1960. do 2000. godine, mrtvim je proglašeno 214.000 beba.

Niko ne zna koliko je od tog broja zaista umrlih. Zorica nije rođena u Sremskoj Mitrovici, kao njen brat. Rođena je u Novom Sadu. Njen Milan sada ima 26 godina. Ona je, kaže, odrasla kao jedinica, a nije to trebalo da bude.