Posle propasti Prvog srpskog ustanka, srpski narod se našao u još lošijem položaju. Turci su nastavili sa ubijanjem ljudi, paljenjem sela i surovim uterivanjem nameta. Mnoge srpske porodice bežale su preko granice, u Srem i Banat.

Takva situacija je dovela do ponovnog pojavljivanja hajduka i novih sukoba sa Turcima.

Bilo je dogovoreno da se konačna odluka o dizanju ustanka donese na Cveti, 11. aprila, kada se u selu Takovu održavao veliki narodni sabor, i tada je u selo dolazio narod iz mnogih krajeva. Pripreme za ustanak su bile držane u najvišoj tajnosti a agitacija je u početku bila ograničena samo na rudničku, kragujevačku i čačansku nahiju.

Srpske starešine su se okupile u Takovu, 23. aprila 1815. na Cveti, i odlučile da podignu drugi ustanak protiv Turaka, koji je, u suštini, bio nastavak Prvog srpskog ustanka.

Za vođu je izabran knjaz Miloš Obrenović, koji je tada izrekao čuvenu rečenicu: „Evo mene, evo vas – eto rata Turcima!”

Oružani sukobi vođeni tokom tog ustanka bili su manjeg intenziteta od onih u prvom ustanku i trajali su samo četiri meseca.

Posle nekoliko pobeda ustanika došlo je do pregovora knjaza Miloša sa vezirom Beogradskog pašaluka Marašli Ali-pašom. Sporazumom postignutim 25. oktobra 1815. dogovorena je mešovita srpsko-turska uprava, čime je taj ustanak završen.

Drugi srpski ustanak je doveo do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, ustav i vladarsku dinastiju.

Srbi su tim sporazumom, između ostalog, zaštićeni od samovolje i zloupotreba spahija i turskih upravnih činovnika, a stvaranje Narodne kancelarije u Beogradu dalo im je izvesnu samoupravu.

Posle pobede Rusije nad Turskom, Jedrenskim mirom rešeno je srpsko pitanje, u čemu je značajnu ulogu imalo potpisivanje hatišerifa (1830), dokumenta kojim su potvrđena samoupravana prava Kneževine Srbije.