U Beogradu je u 92. godini života preminuo jedan od najpoznatijih srpskih lekara doktor Predrag Lalević.

Doktor Lalević je rođen u Peći 1927. godine. U bogatoj lekarskoj karijeri Lalević je imao prilike da 16 godina bude lični lekar Josipa Broza Tita (o čemu je napisao i knjigu), ali će pre svega ostati upamćen kao svojevrsni otac srpske anesteziologije.

Doktor Lalević je bio osnivač prvog samostalnog Odseka za anesteziologiju pri bolnici „Dr Dragiša Mišović", kao i prve jugoslovenske škole anestezije, kojom su se do tada uglavnom bavili medicinske sestre i tehničari.

Lalević se kao mladi lekar usavršavao u čuvenoj američkoj "Mejo klinici", kao i na Univerzitetu u Kopenhagenu.

Odsek koji je osnovao Lalević će kasnije da preraste u Odeljenje za anesteziju i reanimaciju; zatim je 1978. osnovan Institut za anesteziologiju i reanimatologiju Kliničke bolnice „Dr Dragiša Mišović", a deset godina kasnije i prva Klinika za anesteziologiju i reanimaciju u Srbiji.

Kroz Lalevićevu školu anesteziologije prošlo je više od 700 anesteziologa iz cele bivše Jugoslavije.

Doktor Lalević je odlikovan sa 30 što domaćih, što inostranih priznanja: Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden za zasluge prema Republici Italiji, Orden Izlazećeg sunca, Orden Leopolda, Orden Svetog Olafa, Orden Asteškog orla...

Isključio Tita sa aparata

Lalević je sa predsednikom SFRJ bio na 106 putovanja u inostranstvu, a 4. maja 1980. isključio je sa aparata doživotnog predsednika Jugoslavije.

Tito je umro 4. maja 1980. godine u 15.05 sati, a na respiratoru je bio poslednjih 68 dana života. Hranu je dobijao infuzijom, a upravo ga je dr Lalević skinuo s aparata koji su ga držali na životu.

- Ni u šali se ne može reći da sam ga ja ubio. Deset minuta pre toga bio je mrtav. Nije mu bilo spasa. Ja sam ga skinuo sa aparata koji su ga držali na životu - rekao je svojevremeno za Express.hr dr Predrag Lalević.

Tito je na respiratoru, odnosno veštačkom disanju bio zadnjih 68 dana života. Hranu je dobijao infuzijom. Godinama posle, u jednoj nemačkoj bolnici, Laleviću su prigovorili da je mrtvog čoveka danima držao na respiratoru.

- Mozak mu je bio živ i to je bilo medicinsko opravdanje zašto ga sve do tad nisam skinuo s respiratora - rekao je. Međutim, to nije bio jedini razlog.

Naime, počela je borba za vlast. Kako je Titovom lekaru rekao Stane Dolanc, moćni šef policije i čovek kojeg su mnogi videli kao Titovog naslednika, državnom vrhu tada je bio važan svaki sat.

Dolanc je, dok je Tito još bio u životu, proširio glasine kako iz Bugarske, u tri kolone, ruski tenkovi izbijaju na bugarsko-jugoslovensku granicu. Situacija je iz časa u čas bila sve komplikovanija.

Odbijao amputaciju noge

Titu bi amputacija noge produžila život, ali ju je uporno odbijao.

Čim smo stigli u Ljubljanu, otišli smo pravo u Klinički centar i napravili snimke arterija na levoj nozi, a zatim otišli na Brdo kod Kranja. Pošto je situacija na arterijama bila loša, predložili smo predsedniku operaciju što je on odbio. Mi smo tada pozvali na konsultacije profesore iz SAD-a i Knjazova iz Moskve. Oni su predložili operaciju, tj. amputaciju, a ako on ne pristane na to, ostavio nam je jednu protezu za premošćivanje krvnog suda, s malim izgledima na uspeh. Kako je on uporno odbijao amputaciju, pokušali smo da napravimo premošćenje protezom. Ova operacija, kao što se i očekivalo, nije uspela, a on je i dalje odbijao amputaciju. Tek kad je video svoju potkolenicu koja je bila plava s velikim plikovima na koži, rekao je ‘radite što treba’ - prisetio se doktor Lalević.

Brzo su pripremili salu i napravili amputaciju noge znatno iznad kolena.

- Operacija je protekla bez incidenata i on je počeo da prima posete na intenzivnoj nezi. Posetili su ga i sinovi Žarko i Miša. Već smo razmišljali o odlasku na Brdo kod Kranja kada su počele komplikacije. Najpre s bubrezima, a zatim i druge. Predsednik je bio na respiratoru punih 68 dana. Predviđati koliko je još mogao da živi da je odmah urađena amputacija bila bi čista spekulacija. Tema smrti nikada nije spominjana u razgovorima, osim što je on, odbijajući operaciju rekao: ‘Ja dole, pokazujući prstom na dole, idem samo u jednom komadu’ - ispričao je Lalević te dodao kako se Tito često šalio sa članovima lekarskog konzilijuma i osobljem.

Tito je pre smrti jeo hranu za astronaute NASA, koju su mu dopremali iz Hjustona. Jože Oseli, Titov batler, poznati slovenski kuvar, uz Tita je proveo poslednjih sedam godina njegovog života. Za njegovu ishranu brinuo se sve do smrti.

- Teško je bilo da gledamo kako kopni. Bila je to velika tragedija. Mi smo bili uz njega do kraja. Pustili su nas da ga ispratimo kad su ga vozili na patologiju - opisao nam je jednom prilikom poslednje Titove trenutke njegov kuvar i batler Jože Oseli (69).

Kaže kako Tito nije imao posebnih zahteva što se tiče hrane, a nakon konzervi za astronaute prešao na infuziju.

- Išao sam u bolnicu da vidim gde bismo mogli da spremamo hranu, ali znate kako je to u bolnici - oni spremaju pet hiljada obroka. Izgleda kao da rade na traci. Kuhinja je bila već derutna, nisu ništa ulagali u nju. Četiri meseca vozili smo hranu s Brda kod Kranja u bolnicu. Mi smo brinuli za ishranu predsednika i lekara. Moja supruga Metka je sve zapisivala. Ima i danas zapisano koliko je kašika pojeo za svaki obrok, jer se sve merilo u kalorijama. Kad nije više išla hrana, dobili smo hranu iz NASA iz Amerike, konzerve za astronaute. Hranili smo ga dokle god je mogao da jede a zatim se prešlo na infuziju. Metka se brinula i za uređenje sobe, da bi se prijatno osećao - prisetio se Oseli poslednjih Titovih dana.

Poslednji put u životu Tito se obratio upravo svom batleru Oseliju. Bio se nakratko probudio iz kome. U sobi su bili i lekar i medicinska sestra. Tito je pokušao da izgovori pet-šest reči, međutim nije govorio razgovetno jer nije imao zubnu protezu. Nakon toga opet je pao u komu. Dva sata kasnije je umro.