Neprežaljeni - Bila sam u devetom mesecu trudnoće kada su mi sin i suprug Vladan poginuli, na injekcijama za smirenje dočekala sam porođaj, kroz suze se priseća Olivera Simić tog kobnog 31. maja 1999. godine
Bila sam u devetom mesecu trudnoće kada su mi NATO bombe ubile dvogodišnjeg sina i supruga, kaže za Kurir Olivera Simić, čiji je dvogodišnji sin Marko poginuo u zagrljaju oca Vladana pre 20 godina u prodavnici auto-delova u prizemlju stambene zgrade u Novom Pazaru.
Svi plakali
- Bila sam u porodičnoj kući, a njih dvojica su otišli do naše radnje da nešto uzmu. Suprug je bio mobilisan, preko noći je bio u kasarni, a ujutru bi dolazio na nekoliko sati da bude s nama. Kada sam oko pola dva čula bombe, pokušala sam da dobijem supruga na mobilni, ali mi nije odgovarao. Vođena nekim instinktom, u devetom mesecu trudnoće krenula sam pešice ka toj radnji. Na pola puta sam srela devera koji mi je rekao da se vratim kući, ali nije ništa hteo ništa da mi kaže, pa sam pomislila da su naši dobro - priseća se Olivera, koja danas živi u Novom Sadu sa ćerkom Anom, koja tamo studira.
Vratila se, a u kući ju je sačekalo dosta rođaka.
- Bile su im suze u očima, ali mi niko ništa nije govorio. Uporno sam ponavljala pitanje gde su Marko i Vladan dok mi svekar nije rekao šta se dogodilo. Sećam se da je došao moj ginekolog i od tog trenutka do porođaja, 17. juna, bila sam pod injekcijama. Posle porođaja shvatila sam da moram da živim zbog ćerke. Ona je rođena iz jedne velike ljubavi i od tada sam život posvetila njoj - priča kroz suze Olivera.
Mali Marko je 19. maja 1999. godine, 13 dana pre pogibije, proslavio drugi rođendan, ali majka Olivera nije imala snage da priča o tim srećnim danima.
Najmlađa žrtva
NATO bomba koja je 31. maja 1999. tačno u 13.25 pogodila stambenu zgradu u centru Novog Pazara, mesaru i prodavnicu auto-delova u prizemlju, usmrtila je 11 Novopazaraca, dok je 12 povređeno. Najmlađa žrtva tog masakra bio je mali Marko Simić.
Kada su NATO bombe pogodile zgradu i prodavnicu auto-delova koju su Vladan i njegov brat Dejan držali, Dejan je bio u magacinu na drugom kraju grada.
- Čim je pala prva bomba, rekao sam radniku: „Idemo da pomognemo ljudima“, ne znajući da je naša prodavnica pogođena i da su Vladan i Marko bili unutra. Ispred prodavnice sam video Vladanov auto i dečji bicikl pozadi u kolima - priseća se Dejan Simić, stric malog Marka.
Ušao je u radnju i počeo da pretura po ruševinama.
- Stigli su i vatrogasci. Rasklonili su tezge i nisu nikoga našli. Pitali su gde dalje da traže, pa sam ih uputio u kancelariju, koja je bila s druge strane prodavnice. Bomba je baš s te strane pala i odnela sva tri zida zgrade gde se Vladan bio sakrio s Markom - kaže Dejan.
Ne seća se ko ga je izveo napolje odakle je posmatrao kako spasioci iz ruševina izvlače žrtve.
- U bolnici mi nisu dali da uđem, već mi je jedan prijatelj rekao da je Vladanu jedna ruka bila otkinuta, a da je drugom čvrsto držao Marka. Od tog dana otac i majka više nisu ni živeli, samo su disali. Televizor nije upaljen za očeva života, a umro je 2013 - drhtavim glasom priča Dejan.
