Nišlija Ivan Pavlović sprema se da četvrti put zaplovi na prekookeanskom brodu.

- Diplomirao sam novinarstvo, ali ipak odlučio sam se da odem i radim na brodu. Zašto brod? Zbog novca. To je glavni motiv - kaže Pavlović.

Ivan je već “služio” na brodu koji putuje na liniji Fort Loderdejl na Floridi preko Port Kanaverala do Nasaua na Bahamima. Krstarenja su naizmenična, na tri dana, pa ima prilike da bude i na kopnu. Brod na kojem je radio može da primi više od 2.500 putnika i više od 900 članova posade i pripada klasi srednjih brodova.

- Sam brod je grad u malom. Na raspolaganju su restorani, kafići, klubovi, diskoteke, pozorišta, teretane, bazeni i kozmetički saloni, pa ljudi bez problema mogu tu da borave. Gotovo da nemaju potrebu da dodirnu asphalt - dodaje naš sagovornik.

Pavlović je krupije u brodskom kazinu. Posao, kaže, nije fizički težak, ali jeste psihički zahtevan. Smene su kraće nego u baru, restoranu ili departmanu za zabavu gostiju:

- Na početku mi je bilo teško da se naviknem na tempo rada. Mislim da je to generalno veliki problem, gledano sa aspekta naših ljudi i našeg mentaliteta, ali posle nekog vremena se navikneš i sve ide lakše, vreme prolazi brže i sve dođe na svoje.

Najteže je kad legneš

Nije lako prilagoditi se životu na brodu, sve je nepoznato, susrećeš se sa različitim kulturama i običajima. Nedostaju stare navike i bliski ljudi. U početku je najteže uveče kad legneš: “Porodica i prijatelji su mi mnogo nedostajali”, ali vremenom bude lakše, upoznaš nove ljude, stekneš nova prijateljstva i gotovo da ne stižeš da misliš o kući”.

Poput njega, i Milica Jovanović je diplomirala na Univerzitetu u Beogradu, ali posao po završetku fakulteta nije uspela da nađe. Njena „brodska priča“ krenula je još 2006. godine, kada je potpisala prvi ugovor za jednu američku kompaniju. Radila je u šanku, najpre je imala ugovor na šest meseci, a zatim na osam... Prva dva ugovora joj nisu teško pala. Međutim, kako je vreme odmicalo bilo je sve teže vraćati se na brod.

- Sve je bilo zanimljivo na početku. Nikad pre toga nisam izašla iz zemlje i odlazak na brod značio je da moram nabaviti pasoš, da ću prvi put u životu sesti u avion. Bilo mi je teško da napustim porodicu i prijatelje, ali je proradio adrenalin pri pomisli na sva divna iskustva koju ću imati tokom rada na brodu - priseća se ona.

Najinteresantnije joj je bilo to što je mogla da vidi mesta o kojima nije ni sanjala da će ih posetiti. Bila je u Kaliforniji, na Karibima, u Meksiku... Uprkos uživanju u putovanjima, posle tri godine rada na brodu želela je da se vrati u Srbiju i da se skrasi. Posao je, kaže, bio naporan i nije želela da narednih nekoliko godina provede služeći piće turistima na brodu.

- Došla sam s namerom da se zaposlim. Računala sam da će mi to što sam usavršila engleski jezik i proširila vidike upoznavanjem drugačijih kultura pomoći da lakše nađem posao. Prolazili su meseci, aplicirala sam najpre za poslove prevodioca, zatim i za poslovnu sekretaricu, prodavačicu... Posla, jednostavno, nije bilo. Nikoga nije briga za vaše iskustvo na brodu - kaže rezignirano.

Dodatna ušteda je što ne plaćaju smeštaj i hranu. Plate su redovne, a postoji i prostor za napredak, mada je to sve teže zbog pojačane konkurencije.

Mladi koji rade na brodovima spavaju u kabinama. Najčešće imaju cimere u sobi, a dogodi se i da dele krevet s nekim ko radi u drugoj smeni. Slobodnih dana skoro da nema. Oni koji rade u kazinu imaju jedan slobodan dan u dve nedelje, dok zaposleni u restoranima nemaju nijedan slobodan dan tokom ugovora koji traje od šest do osam meseci.

Plate oko 1.500 dolara

Kao i na kopnu, i na brodu plate zavise od posla koji se radi. U restoranu, na brodu srednje veličine, plate se kreću od 1.100 do 1.200 dolara, dok je bašiš mali i zavisi od gostiju.