Domaću javnost uznemirilo je svedočanstvo Jelice Dabović, rođene sestre košarkašice Milice Dabović, koja je do detalja opisala kako su ona i njene sestre u najranijem detinjstvu doživljavale nasilje od strane oca Milana. Ona je ispričala kako ih je otac, navodno, maltretirao i krvnički tukao, a sada se oglasila i Milica.

Ona se, doduše, nije osvrnula na ispovest svoje sestre, ali jeste na svoje detinjstvo i brojne probleme sa kojima se u životu susrela, a na kraju je spomenula i oca.

- Većinu ljudi, bar onih koje ja znam, život nije mazio. Detinjstva nisu bila baš najsjajnija, najsrećnija, najlepša, najradosnija i nije bilo da l' mogu, hoću ili želim, bilo je - moraš i možeš! Od malena sam shvatila šta je krvavi rad, kako na terenu (po deset sati), tako i van njega. Bilo je teško, ali imala sam volju, čelične živce, strpljenje, dobru dušu i veliko srce. Uvek sam bila spremna za akcije, da su to samo bile akcije... Bila sam spremna da ginem za porodicu, za prijatelje, za tim, za sve. Možda sam baš zbog toga došla do olimpijske bronze i evropskog zlata - započela je Milica svoje izlaganje, a potom nastavila:

Slušala sam šta mi se god govorilo i upijala svaku reč od koje sam znala da gradim svoj svet i odrastam. Stavljala svoje šarene naočare na glavi i žmurela samo kada je nešto bolelo jer kratko je trajalo... Svaki novi dan je novi zivot. Budila sam se srećna, čula, videla, hodala, govorila, osećala... Kroz svoje životno iskustvo naučila sam odrasti u veliku osobu i kada mi postave pitanje da se opisem u tri rečenice, ja uvek napišem - dobra osoba, dobra osoba i dobra osoba! Stalno o tome pišem, pričam, stalno ponavljam i to mi je najvažnije. Ne krivim nikoga za svoje greške, samo sebe, jer previše sam bila naivna i dobra, previše sam dozvolila i previše se davala, a najviše verovala u ovom surovom svetu laži, izmišljotina, lopova, zlih, pokvarenih, promišljenih, ludih - napisala je Milica na Instagramu, a potom zaključila:

Ne volim da osuđujem druge i uvek kada treba da uperim prst u nekoga dobro ga upoznam, ne radim to napamet i nikako na osnovu priča drugih. Polazim od sebe i znam da niko nije savršen i ništa nije tako bajno i sjajno kao što gledamo na Instagramu...Koliko god da mi je teško, snaga je u tome da ne skidam osmeh s lica i ne pokazujem drugima, čuvam to za sebe dok ga ne pobedim jer važno je da ne odustajem, a mogla sam mnogo puta do sada. Ne vraćam se šta je bilo, razmišljam šta će biti, šta trebam, mogu, hoću i želim i. verujte mi, bilo je teško ovih dana popunjavati rupe kamenjem, peskom, cementirati, kopati, krampati, ali uz pravog čoveka uspeš i nije me stid što se time u 36. godini mogu pohvaliti. Iznela sam milion kanti peska, kamenja, temelji su popunjeni, a ploča me čeka dok se ne vratim sa puta. Kaže tata, zaslužila sam odmor.

D. T.