Koštalo me je psihe, nisam mogao da verujem da se to desilo: Jašar Ahmedovski od prvog honorara kupio BMW, a tragedija mu promenila život iz korena

Moje ime je Jašar Ahmedovski. Rođen sam 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mestu Plasnica, to ti je između Kičeva i Prilepa. Tamo sam završio osnovnu školu. Ali mislim da sam ja još kad sam bio mali, prvi razred, znao čime ću da se bavim. Muzikom. To je bila moja želja. Samo to.

I, eto, ostvarila mi se želja. Komponovao sam dosta pesama i za sebe i za kolege, ali sam se i našao u nekim numerama. Zanimljivo. Ono, "Dok je mene Jašara", znaš tu pesmu, to može da bude kao da je o meni, i ima ona "Šta nam sada vredi novosadski vašar, kad na njemu više ne peva naš Jašar...", ta je sigurno o meni, ali to je rokenrol, to je neko drugi komponovao.

Detinjstvo

Ali dobro, pre toga je sve to ovako počelo... Nas je bilo četvorica braće i jedna sestra. Ava, Ruždija, Mufit, Jašar i Ipče. Moje detinjstvo je bilo lepo, sa najlepšim uspomenama ga se sećam. Bio sam nemiran, kao i svako dete. Roditelji su nam bili privrženi, ne znam ni kako bih ti to dočarao to. Imali smo srećno detinjstvo, moji su bili imućni ljudi, lepo smo živeli. Nismo se razbacivali, ali na tim prostorima su moj otac, deda i baka bili veoma imućni. Tata je bio lekar, a majka je imala najlepšu dužnost, da pazi na nas. Zaista je i uspela u tome. Usadila je u nas karakter, poštovanje prema drugim ljudima. Međutim, kako se ljudi menjaju, i čovek se menja s vremenom...

Halid Bešlić

Roditelji su hteli da prvo završim školu, pa mi je otac rekao da idem u Skoplje. Tamo je bila srednja medicinska škola, pa da kao krenem tim njegovim stopama, što se kaže, ali ja sam rekao - neću! Hoću u Sarajevo ili Beograd i tačka. Jer, muzika je tamo bila popularna, nemaš pojma koliko, i mene je samo to zanimalo. No, dobro, odvede me otac u Sarajevo, tu sam upisao medicinsku školu, to je bio moj uslov da nastavim sa muzikom.

Za Sarajevo sam se odlučio jer je tamo radio jedan naš zemljak u opštini, pa da imam nekog svog. Taj čovek me je vodio po kafanama da čujem kolege. Prvi restoran u koji smo otišli, sećam se, "Pionirska dolina" se zvao, pevao je Halid Bešlić. Ljudi su tu, pošto je pored bio zoo-vrt, šetali i svrate na piće. Bilo je oko pola osam i ja pitam: "Mogu li da otpevam neku pesmu?" Halid mi kaže: "Pa je l' znaš da pevaš, ti si klinac?!" Njegov harmonikaš, kada me je čuo, najavio me je i, stvarno, za nekoliko pesama koje sam otpevao, napunio se restoran. Nije moglo da se uđe. Upravnik me je zamolio da ostanem s Bešlićem da pevam, a Halid kaže: "Da je koleginica, pa hajde, ali dva muškarca, nije to to..." Onda me je preporučio kod jednog prijatelja. Tako je počela moja karijera. Ljudi su me već prepoznavali na ulici posle mesec dana.

Šaban Šaulić

Tu sam išao dve godine u školu i pevao po kafanama, a onda sam sreo Šabana Šaulića. On mi je bio uzor, njegove pesme sam voleo. Kada me je čuo, rekao mi je: "Ti ne smeš da ostaneš ovde nijedan sekund, odmah da ideš za Beograd!" Snimio sam prvu ploču "Ružo moja, najmiliji cvete", 1980. godine. Ploča je prošla odlično, bila je megahit. Posle dva meseca sam bio na svim top-listama i ušao u top deset pevača. Bio sam atrakcija, najmlađi pevač u to vreme.

Inače, otac je veoma voleo muziku i uvek je išao u kafanu ili je u kući slušao kada mu pevamo Ipče i ja. I stariji brat dobro peva, eto, i to da ti kažem. Tata je voleo sevdalinke. Muzičku školu nisam završio, jer nisam imao želju da sviram. Iovako sam talentovan, komponovao sam dosta pesama i za sebe i za druge. Jedino pevanje ne može da se nauči. Može da se nauči da pratiš tonove ako imaš malo sluha, ali emocije i trilere, to ne može. Kada sam došao iz Sarajeva u Beograd, bio mi je cimer Mirko Kodić. Živeo sam u hotelu "Ekscelzior" i on mi je jedan dan rekao: "Šta plaćaš ovo, hajde, imam ja stan, da živimo zajedno!" Bio je oženjen, ali žena mu je bila u Svilajncu. Tako smo živeli nekih godinu dana.

Prvi honorar

Već sam neke parice dobijao kao klinac sa deset, jedanaest godina. Kad god je bilo neko veselje, terali su me da pevam i bilo je bakšiša. Tako sam kupio prvi bicikl, "poni" je bio popularan. E, a od prvog velikog honorara kupio sam auto. Govorili su mi "čekaj, kupi prvo stan", a ja - ne! Prvo auto! Kupio sam BMW, tad je to bio vrh. To je vreme kada je funkcionisao sistem u bivšoj Jugoslaviji, imao sam velike tantijeme, od prodatih ploča sam dobijao nekih 100.000 maraka. Taj BMW je koštao 55.000 i mogao sam da se baškarim.

Onda sam snimio drugu ploču "Svako svome mora da se vraća" i prodao sam oko 600.000 malih ploča. Pa onda "Jednoj ženi za sećanje dugo", bila je najtiražnija. To je moja lična karta, ta pesma. Inače, ta ploča ima dosta hitova.

Ali imam mnogo ličnih karti "Isplači se, biće ti lakše", "Venčajte me sa njenom lepotom", "Kad sveća dogori" "Tamo si ti"... Zaista u karijeri imam dosta pesama.

Pogibija brata

Ipčetova pogibija je nešto najgore u mom životu. Bilo je to 1994. godine, sećam se svakog trenutka. O tome slabo i pričam. Ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju da to doživi. Za sve nas je bio šok kada smo čuli, i dalje se teško nosimo sa tim, ne može da se prepriča. Vest da je Ipče poginuo mi je javila njegova devojka Zlata u pet ujutru. Bio sam u šoku, i dalje ne znam kako sam to preživeo. Bilo mi je neshvatljivo, nisam mogao da verujem. To me je koštalo psihe, razmišljanja o budućnosti. I dan-danas mi je jako teško, nikada to neću zaboraviti, niti izbrisati mogu...

Nisam dugo godina mogao da pevam njegove pesme, ni da ih slušam. Onda sam jednom rekao: "Moram sada da živim sa tim", i uzeo sam i pustio njegove pesme, usput sam i plakao. Prvi put kada sam pevao njegove pesme je bilo jako teško, jedva sam otpevao jednu pesmu, drugi put malo lakše...

Počeo sam da radim posle godinu dana. Često sam išao u Makedoniju kod mojih jer su teško podneli to. Moj otac je posle pet godina umro, a majka četiri godine posle njega. Oni su već bili gotovi ljudi. To je haos. Život vam prvo da lepe stvari i onda se desi nešto takvo...

Saša Popović

Druženje sa Sašom počelo je 1982. godine. Ja sam već bio popularan, a oni su radili po hotelima. Sreli smo se na aerodoromu, a Sale je, onako komunikativan, otvoren čovek, pa mi je prišao i rekao: "Gde si, Jašare!" i zagrlio me. Ja se oduševio, video sam ga na televiziji sa Brenom, i od tada počinje naše druženje. Kada su počeli da se rasturaju, mi smo se već viđali privatno, družili smo se. On je bio razlog što sam prešao u ZAM. Tako je počelo intenzivnije druženje, počeli smo da se viđamo svaki dan. Kada sam rešio da se venčam, razmišljao sam ko bi mi bio kum. Meni je Sale drag čovek, pa sam ga pitao i okumili smo se. Naše prijateljstvo je takvo da možemo da se ne vidimo mesecima, da se ne čujemo, ali znamo da smo prijatelji. On je zauzet čovek, snima stalno, a kada ima slobodno vreme ode u Opatiju, ja u Tursku. Ali to je pravo prijateljstvo. Dovoljno je da me poštuje, voli, meni je to dovoljno. Da znam da mi je on prijatelj, da mi ništa loše ne pomisli, da mi ne radi nešto iza leđa. I da se čujemo i za pet meseci, to je okej.

Nisam ga uzeo za kuma zato što je on Saša Popović, direktor "Granda". To on zna odlično. Uvek to pričam, i on kaže. Koliko puta me je molio, i njegovi saradnici, da dođem u neku emisiju, a ja sam jednostavno takav. Zašto bi on sada zato što mi je kum da mi završi nešto?

Romske svadbe

Zbog situacije u Jugoslaviji, nisam želeo da radim otkako je sve ono počelo 1991. Nisam hteo da putujem i nastupam dok ne stane sve. Bilo je to strašno vreme. Radio sam samo romske svadbe po inostranstvu, sa Ipčetom. Četiri-pet godina sam samo to radio u fulu. Svačega sam se nagledao. Ima jedna anegdota sa Vesnom Zmijanac. Bili smo na nekoj svadbi 1992. godine u Milanu. I kakva je Vesna luda, šarmirala je nekog gosta koji je zaista bio kavaljer. On joj je poklonio neki upaljač, zlatni, a inače, na tim svadbama, žene sede sa strane i prate koliko muževi daju, šta, kako, da li gledaju pevačicu... I izađemo mi u jednom trenutku napolje, kad okupilo se nekoliko žena i priđe nam. "Je li, bre, Vesno, jesi ti ovde došla da pevaš il' da...", viču. Vesna ne zna šta se dešava, hoće da je napadnu, da je biju. Mi skočimo da je branimo, jedva smo je spasli! Ona se uplašila, a mi sve fino s tim ženama: "Nemojte, molim vas...", sve tako nešto, tek će ti jedna od njih: "Ma, Jašare, vidiš ti šta ona radi! Tu mi šarmira, da mi uzme muža!"

Inače, svadbe ne radim dugo godina, toliko sam ih otpevao da... Evo, ovo samo da ti kažem, radio sam bukvalno najbogatije romske svadbe kod naših ljudi koji rade u inostranstvu.

Autor: Nikola Žugić