POZNATI PISAC NAPISAO ROMAN O HALIDU BEŠLIĆU! Ovo je dokaz da ga je voleo čitav Balkan!

Čuveni pevač, Halid Bešlić, umro je danas u 72. godini života posle teške bolesti, a iza sebe je ostavio suprugu Sejdu, sina Dina Bešlića i ogromnu bogatu karijeru.

Halid će ostati upamćen kao veliki umetnik, humanitarac i dobrotvor, a dokaz koliko ga je nacija volela je tekst o njemu koji je objavljen u romanu čuvenog bosanskog književnika.

Miljenko Jergović je istaknuti bosanskohercegovački i hrvatski književnik, novinar i publicista, a u svom romanu pisao je o životu i saobraćajnoj nesreći Halida Bešlića, ali zapravo koristi njegov život i saobraćajnu nesreću kao povod za dublju priču o: Sarajevu pre i posle rata, bosanskom identitetu i sudbini raseljenih ljudi, kulturnim i društvenim promenama u bivšoj Jugoslaviji i promeni ukusa i generacija, koje su nekada bile „urbane“ i protiv narodnjaka, a kasnije su se, raseljene i poražene, povezale s Halidovim pesmama.

Mi vam sada prenosimo u celosti.

Kobilja Glava je severozapadno prigradsko naselje Sarajeva, kroz koje prolazi krivudav put, smesten između porodičnih kuća izgrađenih, većinom, bez plana i reda u proteklih četrdeset godina. Mestima dominira neobična džamija sa stakleno-betonskim minaretom, koju je malo pre rata kao svoju zadužbinu izgradio švajcarski milijunaš i prvi ideolog današnjeg bošnjaštva, Adil Zulfikarpašić. Kad se, obično kasno uveče, stiže u grad iz pravca Tuzle ili iz Doboja, umornom i pospanom vozaču, Kobilja Glava predstavlja poslednji test sabranosti, umeća, a možda i šoferske sreće. Usred brdskog prevoja, malo pre konačnog spuštanja prema gradu, nalazi se jedna neobična krivina u kojoj je put nagnut prema napolje, pa je lako izgubiti kontrolu i odleteti u jarak, ukoliko se vozi malo brže, ako se malo zamisliš i u mislima već otključavaš vrata stana, ležeš u krevet i prebrojavaš dane ili godine od kada te nije bilo. Ko prođe tu krivinu na Kobiljoj Glavi, može računati da je završio svoje putovanje. Pred sobom ima samo novo groblje na Barama, otvoreno početkom sedamdesetih, na kojem počiva grad koji je bio multietnički, kakvog zemlja sada nema. Još malo pa će i naselje Ciglane, podignuto nedugo posle groblja na mestu bivših ciglana, gde je snimljena scena raspleta u filmu „Valter brani Sarajevo”, u kojoj se pravi Valter obračunava sa lažnim Valterom. U jednoj od zgrada na Ciglanama živeo je Halid Bešlić.

Već danima raseljeni Sarajlije telefonom su se raspitivali da li je baš u toj krivini na Kobiljoj Glavi izleteo sa puta. Zovu iz Kanade i Amerike, zovu iz Zagreba, pa onda oni iz Zagreba zovu Sarajevo. Svi pričaju o istoj, mitskoj krivini, svi su nekada tada vozili tim putem, a oni koji nisu otišli preko okeana, voziti će i sada kad jednom ili dva puta godišnje dođu kući. Svako od njih bar jednom je bio „izbačen“ iz svog puta tom krivinom. Adrenalin se podigne, čovek se u trenutku razbistri, pa ga obuzme strah jer je, skoro na pragu porodične kuće, završio u jarku. Jarak, istina, nije dubok, ali je opasan.

Halid Bešlić je stradao ranim jutrom. Noć je, kažu, proveo na benzinskoj pumpi, koju je pre nekoliko godina otvorio na ulazu u Semizovac, dvadesetak kilometara od Sarajeva. Bio je tamo na povratku sa koncerata u Sloveniji i Hrvatskoj. Mogao je negde usput prespavati, ali nije hteo — hteo je da što pre stigne kući. Vozio je sponzorsku Škodu Superb, model koji se proizvodi samo nekoliko kilometara dalje od mesta nesreće, u fabrici TAS u Vogošći, iz koje su nekada izlazili pretis lonci i prve i jedine jugoslovenske vespe, a tokom zlatnih osamdesetih u njoj su se sklapali Golfovi, na karoseriji iznad prednjeg levog točka sa grbom Sarajeva. Da se bolje zna ko vozi Škodu, proizvođač je na njoj ispisao stih iz jednog od poslednjih Halidovih stihova: „Ko bi rek’o čuda da se dese…“

A u toj nesreći ima nekog čuda. Za čoveka koji živi šest sati vožnje daleko od tog grada — kao i za mnoge koji su zvali iz Kanade i Amerike — stradanje Halida Bešlića je bilo duboko potresno. Istina, boli kad stradaju ljudi nepoznati, a pogotovo oni o kojima nešto znaš, ali ovo je bilo nešto drugačije. Prva vest, kada se još nije znalo da li će čovek preživeti, a koja je, opet kao u nekom čudu, objavljena na teletekstu HTV‑a, u rubrici kulture, delovala je iznenađujuće pustošeće. Neverovatno je koliko toga još uvek može biti razoreno u našim izgubljenim i poraženim zavičajima. Pri tome ljudima o kojima je reč, Halid Bešlić pre rata nije bio suviše značajan. To su bile neke rok i pank generacije, fanovi Mladine i filmova Slobodana Šijana i Dušana Makavejeva, koji su malo imali dodira sa narodnjačkom muzikom. Većina njih pohađala je Prvu gimnaziju ili Matematičku gimnaziju, a narodnjake su slušali oni sa Drvenije mosta, u Školi učenika u privredi Branko Lazić. Jedina veza s tom vrstom muzike bile su njihove primitivne reinterpretacije i komentari novokomponovane narodne muzike: Ibro Dirka Zabranjenog pušenja i Suada Plavog Orkestra.

U to vreme generacija nije imala jasan stav o Halidu Bešliću. Za razliku od Beograda i Zagreba, gde je pankerski i „urbani“ gard već u osamdesetim značio principijelnu osudu narodnjaka, sarajevska scena prema narodnjacima je bila ravnodušna ili bi narodnjaci služili samo kao efekat za neku životnu priču. Nije se išlo u narodnjačke kafane, na provod i janjetinu, niti su svadbe, maturalne zabave i masovna pijanstva bili alibi da se narodnjačka muzika prepušta svima. Ako je i postojala kulturološka napetost i netrpeljivost, ona se pokazivala prema metalcima i konzumentima hašiša (onima čiji je muzički ukus bio formiran oko Led Zeppelina itd.). Narodnjaci su bili toliko različiti da nije postojala ni potreba za otporom. U stvari, nije bilo razloga za otpor.

Halid Bešlić je tokom osamdesetih praktično bio pevač jednog autora, Nazifa Gljive. Gljiva je komponovao muziku za većinu njegovih pesama, a za najpoznatije hitove pisao i tekstove. Njegovo kompletno autorsko delo je, na primer, „Neću, neću dijamante“, jedna od onih besmrtnih pesama novokomponovane narodne muzike srednjeg razdoblja, po kojoj je Halid upamćen u čitavoj bivšoj Jugoslaviji i na kojoj je, na neki način, po prvi put prepoznatljiv njegov veoma lični i prepoznat stil pevanja. Pevajući Gljivine pesme, stekao je slavu, ali nikada nije u potpunosti prihvatio žanrovska pravila, naročito ne koreografiju i kostimografiju. Nije oblačio odela od lamea i zlatne sakoe, niti je izvlačio novoromantičarske pramenove, koji su krajem osamdesetih kod narodnjaka bili u modi, a koje je, ako se sećanje ne vara, prvi promovisao njegov imenjak, Prijedorčanin Halid Muslimović. Činjenica da je i u to ludo i mlado vreme pre rata pevao u običnom građanskom odelu, često sa kravatom, kakvu su nosili postariji, konzervativni pevači zabavnih pesama ili sevdalinki, mogla je da bude tumačena samo kao njegov svestan izbor i stvar osećaja za meru. Možda mu je to u nekim trenucima ograničilo popularnost, naročito kad je ostao po strani orijentalnog rokoko treš trenda koji je krajem osamdesetih diktirao, prodajući nezamislive tiraže, Orkestar Južni Vetar i pevači poput Sinana Sakića i Šemse Suljaković, ali takvim izborom na kraju je definisano ono što je Halid Bešlić postao danas, i kao živ čovek, i kao bosanska metafora. Odabrao je da bude gradska raja — što, u krajnjoj liniji, znači i gradski gospodin — a gradska gospoda se nikada, ni u Sarajevu, nisu šetala glavnom ulicom u zlatnim sakoima. Obično, niko iz sarajevskog Titovog sokaka se ne bi prošetao nakon što jednom obuče zlatni sako.

Halid Bešlić je rođen 1953. godine, u zaseoku na Romaniji, kod Sokoca, u predelu epskih (ali i lirskih) narodnih pesama, koji je neuporediv i po svojoj drevnoj lepoti i po svojoj tragičnosti. Romanija je bila mesto krvavih sukoba u više ratova. Prvo su klani četnici, pa ustaše, pa opet četnici, da bi ta čudesna planina na kraju postala deo partizanske metafore, koja će trajati onoliko koliko bude trajala Jugoslavija, a koje će se spomenuti i stari Krleža kad bude pisao nekrolog Josipu Brozu Titu. Ali to je romantična strana Romanije (u južnoslavenskom poimanju romantike u svakom slučaju ulazi i klanje), dok je ona životna strana da je sedamdesetih ovaj kraj bio izrazito zapušten i ruralan, koji je, iz sarajevske perspektive, zaista bio iza zavese i iza sveta. Ili tamo gde Bog kaže laku noć. Pri tome, pojam Sokolac je bio neka vrsta sinonima za sanatorijum za najteže i neizlečive psihičke bolesnike, bolnica iz koje povratka nema.

Halid se kao petnaestogodišnji dečak spustio sa Sokoca u Sarajevo. O tome će, uz šalu i kroz anegdote i doživljaje — onako kako se pričaju na noćnim druženjima među prijateljima — pričati, ali nećemo ih detaljno prepričavati. Osnovno načelo tih Halidovih priča, kojih bi valjalo paziti — upravo zbog poetike pripovedanja o jednom čoveku — jeste to da se one mogu ispričati samo o sebi. Okrutni vicevi ispričani na sopstveni račun podrazumevaju blagu vrstu dobrote prema drugima. To je nešto čega se, kao svaki dobro vaspitani Bošnjo, vrlo dosledno pridržavao. Bog zna da li to išta znači kad se ovako kaže, ali Halid Bešlić je stvarno bio dobar čovek. Potpuno neupadljiva pojava u svetu senzacija i tabloida. Istovremeno, u skladu sa motom ispisanim na oštećenoj Škodi — „Ko bi rek’o čuda da se dese“ — priča o njemu je priča o jednom kulturološkom i socijalnom čudu.

Teško je zamisliti kakvo je moralo biti detinjstvo jednog romanijskog dečaka u Sarajevu, tom najokrutnijem od dragih mesta, koje je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih već bilo puno mita o sebi, ali još bez one priče koju su početkom osamdesetih ispričali zahvaljujući geniju Emira Kusturice, Abdulaha Sidrana, Darija Džamonje i Nju Primitivaca. To je bilo vreme poetskih maratona u sali Radničkog univerziteta Đuro Đaković, na kojima je slavljen Duško Trifunović, bivši radnik metalne industrije, koji je postao jedan od najpoznatijih pesnika bivše Jugoslavije i prvi promoter rok kulture na sarajevskoj televiziji. Bilo je to vreme najveće slave Indeksa, a malo pre nego što su Bijelo Dugme i Goran Bregović poharali Jugoslaviju. Halidu je trebalo skoro petnaest godina da se u tom Sarajevu za njega čuje.

Igra sudbine, pre svega, spojila ga je sa Nazifom Gljivom. Gljiva je, naime, sušta suprotnost Halidu: konfliktan čovek, ekstravagantan, egocentričan, s egom kakvog Sarajevo retko pamti, čovek sa pomalo zatvorskog staža, koji nikada nije brinuo što mu se pola grada smeje, jer je verovatno smatrao da ne treba mnogo učiniti da bi ljudi počeli da ga poštuju. Kad bi počele priče u kojima ne izgleda naročito pametno, obrazovano ili pristojno, Gljiva bi se lako prihvatao zadate uloge i namerno pružao materijal za takve priče. Od onih koji su pokušali da ga ismeju, on je zapravo pravio budale. Užvao je u prikazivanju kao bogat čovek: neko vreme je imao tipa koji bi išao tri koraka iza njega sa novčanikom i plaćao račune. U vreme prvih slobodnih izbora kandidovao se za gradonačelnika. Njegova kampanja je bila smiješna, ali vrlo duhovita. Njegova prevelika ekstrovertiranost verovatno ga je koštala da u životu ostvario nešto izuzetno ozbiljno. Nazif Gljiva je izrazito darovit čovek, verovatno jedan od najdarovitijih autora novokomponovane narodne muzike.

Dok se Gljiva ženio, razvodio i ljubovao — onako kako to čine sve velike zvezde, od Holivuda do Bolivuda — Halid Bešlić se rano oženio, dobio sina i zauvek ostao sa istom ženom, u urednom građanskom braku, kao što bi to radio automehaničar, krojač ili poštanski službenik. On je insistirao na svojoj običnosti i neizabranosti, iako ni od toga nije pravio pozu. Halid Bešlić je postao i ostao zvezda bez poze, bez parade i blistavog sjaja.

Rat je razorio Bosnu. Trajao je toliko dugo i toliko intenzivno da ništa i niko nije mogao ostati kao pre. Oni koji to pokušavaju ispadaju smešni ili nekako tužni, pa ih ljudi izbegavaju kada se nađu u svim tim bosanskim dijasporama. Punkerska generacija, rođena otprilike između 1964. i 1970. godine, je do kraja rata odrasla, stekla građanska zanimanja i lične tragedije, a delom se raselila, i kroz sopstvene rane naučila šta znači biti Bosanac u belom svetu, kako živeti sa socijalnim nedostatkom i kako se osloboditi njeg -- . Onima koji su otišli najdalje, u Kanadu i Ameriku, bilo je lakše da ostanu neprimetni, dok je onima koji su — iz svoje inertnosti ili zbog životnih izbora — ostali preblizu, preostajalo da biraju: da li će sakriti svoje bosanstvo, ili ga ponuditi kao umereno folklorno privlačno, ili će stalno imati problema sa predrasudama okoline. U svakom slučaju, svi smo zaboravili na pank. Ili ga se sećamo samo kao sopstvene nervoze iz puberteta.

Tokom rata bosanska narodnjačka scena se rasula. Jedni su otišli u Nemačku, drugi u Srbiju, a časni Duško Kuljiš i kum Mate Bulić našli su se — svaki sa svojim moralnim izborom — u Hrvatskoj. Od 1996, prve godine mira, dva bosanska pevača novokomponovanih narodnih pesama su nadmašila žanr i scenu: Haris Džinović i Halid Bešlić. Prvi će, naravno u socijalnom smislu, izrasti u nekog jugoslovenskog Sinatru, koji za velike pare peva po Balkanu i dijaspori svima koji su spremni da plate. On neće razbijati glavu oko socijalnog i političkog konteksta, ali će i biti dovoljno pošten da se ne pretvara lažno ni kao humanista ni kao patriot. Takav gard Harisu Džinoviću dobro stoji.

Halid je veći deo rata proveo u Nemačkoj. Govorio je da se može mnogo zaraditi, ali da mu je bilo sramota da zaradi više nego što mu treba za život. Pevao je na humanitarnim koncertima, prikupljao sredstva za Bosnu, i nije to previše isticao. Ono čime se jeste ponosio, i čime se i danas ponosi u svakoj prilici, jeste da je uvek mogao i hteo da peva i u bosanskim i bošnjačkim, kao i u hrvatskim i srpskim klubovima. Koliko god to nekome smetalo i koliko god često bilo finansijski neisplativo, Halid nikada nije izdao onu partizansku metaforu Romanije — one kroz koju Tito ide sa kolonom svojih proletera, među kojima ima i ovih, i onih, i onih. Pre nekoliko godina vrlo se je angažovao oko bosanskog SDP‑a, organizovao besplatne koncerte u izbornoj kampanji, navodno finansijski podržavao stranku, ali bez uspeha. Kao svaki pravi džentlmen borio se za unapred izgubljenu stvar.

Na albumima koje je snimio posle rata, odmah je uveo novokomponovani zvuk. Ili je taj voz u međuvremenu prošao bez njega. U muzičkom smislu, njegovi hitovi iz devedesetih i nultih godina su neka vrsta kombinacije kafanskih narodnjaka iz početka sedamdesetih i savremeno postavljene zabavne muzike. Muzičari s kojima je sarađivao su bivši rokeri, sarajevske pop zvezde iz osamdesetih i neki vrhunski svirači, čije je umeće potvrđeno višegodišnjim sviranjem po klubovima i kafanama. Zahvaljujući i njima, za proteklih desetak godina snimio je bar isto toliko narodnjačkih evergrina. „Stara kuća“ je, tako, najlepša bosanska pesma na temu nostalgije za domom, koju isto bolno čuješ u Frankfurtskoj Hauptbahnhof‑u, u Torontu i u zavičajnim pajzlovima Beča i Salzburga, kao i iza zatvorenih prozora automobila koji prolaze zagrebačkom Ilicom. Pesme Halida Bešlića se nigde, pa ni u Zagrebu, ne slušaju demonstrativno kao Thompson, Ceca ili Karleuša. On je više privatni pevač, pevač izgubljenih zavičaja.

U devedesetima bosanska priča postala je planetarno važna. Bar u metafori, takva je i ostala. A ta priča je, zahvaljujući nekim filmovima, knjigama, pričama i pesmama, vrlo bolno i temeljno ispričana. Valja takođe znati da su sve istinski važne pesme, priče, knjige i filmovi pre svega lokalno značajni. Ponekad Oskar ili berlinski Zlatni medved služe samo kao globalni odjek dobro ispričane lokalne priče. Uzalud je protiv toga buniti se, kao što je uzalud i širiti mali šovinizam putem kulturnih programa radio‑stanica, ubeđujući svoju malobrojnu publiku da je istina drugačija. Postoje gradovi i postoje svetovi čije su priče ispričane, kao i oni koji svoje priče nisu u stanju da ispričaju. Halid Bešlić je postao važan deo te bosanske i sarajevske posleratne priče.

On je neka vrsta soundtrack‑a za zemlju automobilskih olupina, razrušenih kuća iz kojih raste drveće, miniranih polja i planina, izgubljene nade i zauvek razdvojenih plemena; za velike evropske i svetske metafore i najdublju i najstrašniju jugoslovensku provinciju — Bosnu koje više nema i Bosne koja nikada nije krenula; zemlju sa najprostranijim inostranstvom na kugli zemaljskoj. Halid Bešlić glas je čitavog jednog rasutog sveta, a to iz perspektive prvog komšiluka, kao ni iz same Bosne, nije lako shvatiti. U Hrvatskoj se, naime, Halid voli kao Bosanac. A Bosanci su tu duhoviti, i dobrih duša. Pravo je zadovoljstvo slušati ih kako pričaju i pevaju. Problem nastaje kad Bosanci požele da budu samo ljudi. Ili kad ostanu ovde. Tada često ne znaju šta će sa sobom pred onima koji inače tvrde da vole Bosance. I doista, prijateljima je draga njihova humor i velika i drevna bosanska duša. Ali šta da se radi kad ostanu ovde i žele da budu ljudi, pa ih još i vrijeđa što od njih tražiš zahvalnost.

Kad je nedavno Halid Bešlić trebalo da peva u okolini Splita, pobunio se čovek iz Kaštelanske Hvidre. Rekao je da se nisu borili za to. Kada mu je obazrivo rečeno da Halid nije Srbin, taj Hvidraš je odgovorio da dobro zna šta je on, i da su se protiv njih borili žešće nego protiv Srba. To je, takođe, jedna od hrvatskih istina, koja se, istina, ne odnosi na ovog pevača, jer bi on sve nesporazume rešavao ljudski i blagim tonom, pevajući ljude ubeđivao da nisu u pravu, ali to je istina koja se tiče onih koji ga smatraju delom svog sveta i svog izgubljenog i poraženog zavičaja, iako ne idu na njegove koncerte u Zagrebu. Možda i zato što ih nervira ta ljubav prema bosanskoj duši i potreba za bosanskim humorom.

Film Pjera Žalice „Kod amidže Idriza“, jedan od najvažnijih bosanskih i sarajevskih filmova, završava velikom, mada opšte slabo shvaćenom scenom u kojoj glas Halida Bešlića, usred porodičnog teferiča, peva pesmu Saše Lošića „Malo je malo dana“. Ta pesma je bio jedini način da se priča srećno završi. Velikima je dozvoljen luksuz srećnih završetaka. U divnom bosanskom filmu hrvatskog reditelja Ognjena Sviličića „Armin“ dečak na audiciji peva Halidovu pesmu „U meni jesen je“. Onima koji razumeju i imaju čime da osete, Sviličić blago, rukom, prevodi s one strane ljudskog očaja. I prekida scenu pre nego što gledalac pusti suzu. Knedla u grlu je, naime, precizniji znak. Zar doista mislite da bi se neka obična, beznačajna pesma mogla otpjevati na taj način?

„Ko bi rek’o čuda da se dese, da Miljacka mostove odnese…“ Čudo Halida Bešlića je jedna od posledica rata. Jedna od retkih na koju autor ove priče lako i spremno pristaje. Opustošena generacija, koja je pre rata živela u panku, danas se telefonima doziva i raspituje da li je to bila ona fatalna krivina na Kobiljoj Glavi, u kojoj je put nagnut prema jarak. Neki su u međuvremenu upoznali Halida Bešlića, jer su nam se putevi počeli dramatično ukrštati i postali smo deo istog sveta i iste socijalne grupe, a neki ga nikada nisu sreli, ali on je postao deo njihovog identiteta. Otprilike ono što je besmrtna Amália Rodrigues za Portugal — to je Halid ljudima koji se ne žale odricati sebe i svojih i u bosanskom smrtnom času. Bog ga poživio.

Autor: M. V.