Halid Bešlić pre 39 godina pomogao dečakuu iz doma, a on mu sad poslao emotivno pismo: Reči kidaju dušu na komade!

Dok se pevač Halid Bešlić bori za život iz regiona stiže emotivna priča o njemu i njegovoj supruzi Sejdi Bešlić, kojoj je pevač sada posvetio pesmu. 

Naime, oglasio se Sajmo Sulejmani, koji je 1986. godine boravio u domu u Sarajevu. On je porodicu Bešlić upoznao slučajno, dok je tražio pomoć. Sajmo i njegov prijatelj tada su dobili mnogo više - ljude koji su brinuli o njima kao što su brinuli o svom sinu Dinu. 

Njegovo otvoreno pismo prenosimo u celosti:

- Ovo na slici je supruga Halida Bešlića. Upoznao sam je lično, kao i našeg dobrog Halida Bešlića! Bio sam kao dečak u domu 1986. godine na Humskoj, Pofalići, Sarajevo. Subota je bila i mi smo, kao domci, dobili dozvolu za izlazak u grad. Otišli smo ja i moj prijatelj iz doma, takođe domac, Zdjelar Dejan, u grad i lutali najčešće oko železničke stanice, gde su se nalazile video igre u unutrašnjosti železničke stanice, kod Safeta. Lutali bismo tako pa sve do naselja Ciglane.

- Lutali smo po svakom sokaku, ulici ili mahali, istražujući grad kroz naša lutanja. Sve nam je bilo zanimljivo i u svemu smo, kao deca, videli lepotu. Bili smo već i žedni i gladni, pa smo ušli u jednu omanju i lepu zgradu, gde su ulazna vrata bila malo otvorena, odškrinuta. Pokucali smo na druga ili treća vrata (ne sećam se baš tačno) na kojima je pisalo prezime Bešlić.

- Nedugo zatim čuli smo korake i otključavanje vrata. Jedna teta nam je otvorila, a kraj nje je bio neki mali, lepi dečak. Čim je otvorila vrata, gledajući onako poluzbunjeno u nas i pre nego što je išta rekla, mi smo, kao iz topa, rekli:

- Teto, možete li nam dati po čašu vode, žedni smo.

- Naravno da mogu - odgovorila nam je ona, a zatim je upitala:

- A odakle ste, draga deco?

- Mi smo rekli da smo iz doma sa Pofalića.

- Njen se zbunjeni pogled odmah promenio i raznežio, pretvorivši se u majčinski. Pitala nas je i jesmo li gladni, a mi smo u glas rekli:

- Da, jesmo, teto!

Rekla je:

- Pričekajte, sad ću ja.

- Otišla je zajedno sa sinom, a nedugo zatim se vratila, držeći u rukama novac koji nam je dala i rekla da za taj novac kupimo hranu. Njen mali sinčić držao je dve Coca-Cole koje nam je pružio. Rekla je i:

- Dođite vi opet kada ste gladni.

Ta lepa, tiha i kulturna žena prema nama se ponašala kao da nam je majka - tiho, razumljivo, dobroćudnog pogleda. A njen sinčić, koji nam je dao Coca-Cole, gledao nas je ne kao domce, već kao svoju braću.

- Zahvalili smo joj i otišli, a našoj sreći nije bilo kraja. Imali smo novca i za hranu i za igrice na železničkoj stanici, a Coca-Cola nam je bila nešto kao luksuz, piće koje se ne pije baš svaki dan. To njeno ponašanje, nežni pogled, tiha reč, kao i ponašanje njenog sina, u meni i Dejanu stvorili su osećaj kao da nam je majka dala novac i Coca-Cole, a ne neka nepoznata žena.

- I tako, pa sve do danas, čitavih 39 godina, sada kada sam već odrastao, čovek i roditelj, ja nisam zaboravio taj njen majčinski pogled, njeno lice, kao ni pogled njenog sina. Kao da je sve to bilo juče, toliko se urezalo u mene. Ova žena i majka sa slike svojim gestom i dobrotom tada mi je postala i majka i primer kako treba biti čovek u životu.

- I zato, hvala ti, teto Sejdo, od srca i zauvek. Nikada nisam zaboravio tebe, tvoju dobrotu i tvoj topli, majčinski pogled. Hvala ti za sve!"

Mnoge su ganule ove tople ljudske reči, koje su dokaz da se dobra dela pamte, a komentari su se samo nizali: 

"Malo o kome sam čula tako lepe reči kao o Halidu Bešliću. Neka mu dragi Bog da zdravlja", "Humanista, uvek je pomagao slabije od sebe", "Ljudina", "Veliki ljudi, znam ih odavno, želim im svu sreću".

Autor: N.Panić