Slaviši Vujiću izgorela je kuća na Kosovu i Metohiji, a njegova životna priča svakako je bila dovoljno teška.
Još kao mali znao je šta želi ali nije znao kako da do toga dođe. Odrastao je u siromaštvu i teškom vremenu, a sa samo 13 godina smogao je snage da krene na put ka boljem životu i ostvarenju snova. Danas ima mnogo hitova, a kad pogleda iza sebe, zadovoljan je kartama koje mu je sudbina namenila. Ponosan je otac dvojice sinova, a nedavno je dobio i unuku. Jedino što mu fali je supruga, koja je preminula pre 14 godina. Ovo je životna priča pevača Slaviše Vujića.
- Rođen sam na Kosovu, u Kosovskoj Vitini. Imao sam sestru bliznakinju i mlađeg brata. Niko od nas sada nije tamo, ona je preminula a on je zbog prokletog rata izbegao i sada živi u Paraćinu. Bili smo siromašni, ali imali smo za hranu. Bio je to solidan život, brat je nosio moje stvari i tako, ali bilo je ljubavi i sreće. Kao mali, sećam se, bio sam najgori đak. Dobio sam šamar od direktora, onda se pojavilo kulturno-umetničko društvo "Jovan Kojić". Ja sam tu počeo da igram, onda i da pevam, kao dečkić sam krenuo da pevam u horu, onda sam bio čobančić koji je čuvao krave i svinje.
Školski dani
- Od roditelja sam dobijao batine, zbog nestašluka mog. Išao sam u školu, a ništa me to nije interesovalo. U školi smo se svi znali i poznavali, pa moja razredna mojima kaže: "Ne znamo šta ćemo s vašim sinom", jer ništa nisam hteo da učim, kao ništa ne znam, a ja sam samog sebe video u drugom svetlu. Bili smo veoma siromašni, ja sam maštao da budem pevač s televizije. A nisam imao ni kasetofon, televiziju sam mogao da gledam samo kad odem kod strica. I kad sam odrastao malo, bio sam nestašan klinac. Imao sam malo više od 13 godina kad sam otišao, bio sam jako mlad. Ali to je za mene bio izazov života.
Prvi susret s muzikom
- Tada su krenuli koncerti Južnog vetra. Oni su dolazili u mesto odakle sam ja, i onda sam ja imao smelosti - ali s velikom tremom i sramotom šta će mi reći Kemal Malovčić, koji je ispao stvarno mnogo dobar čovek - ja sam mu prišao i nešto sam mu otpevao i on je meni rekao: "Jebiga, bolan, lepo pevaš, ali..." I onda sam ga ja pitao kako mogu doći do Beograda. On mi je ostavio neke brojeve telefona, ali nije to tako lako išlo kao što ja pričam, prošao je malo duži period, ja sam se više puta čuo s njim i on mi je rekao da ako želim, on će mi pomoći, da mi nađe da pevam u nekoj estradnoj kafani. Ako budem kvalitetan, s vremenom, kad glas prestane da mi mutira, kad napunim 19, 20 godina, jer sam u to vreme kad sam njega upoznao bio mnogo mlad, onda da idem dalje. Imao sam tu sreću i nesreću da me je upoznao sa svojim najboljim drugarom iz Srema koji je držao kafanu "Volan". Tu sam počeo da pevam i znao sam samo nekoliko pesama. Tamo su dolazilii najbolji muzičari iz tog vremena, i ja sam pored njih shvatio da ja stvarno ne znam ništa što se pevanja tiče u tom trenutku. I onda sam shvatio da ne mogu da zaradim pare, pevao sam, naravno, džabe, dok nisam napravio svoju bazu - kao sad Fejsbuk i Instagram, samo u stvarnom životu.
Foto: Printscreen YouTube/Grand
Prvi koraci
- Sad sve to može da se kupi, svi mogu da imaju veliki broj obožavatelja, tad to nije postojalo, a i da je postojalo, ja nisam imao ni šta da obučem, a kamoli da kupujem tako nešto. Jednom dnevno sam jeo, kako kad. Jeo sam jednu bananu iz dva puta. Ja da sam tad zaradio novac za autobus, ja bih se vratio kući. Ali kao čestit mladić nisam razmišljao da mogu autostopom, na primer. Ja sam samo čekao da zaradim pare, i onda sam hteo da odustanem od svega. Međutim, na svu sreću i nesreću, kad je čuo taj gazda gde sam počeo, jer je već krenulo u Staroj Pazovi i Sremu da se zna za mene, kao "neki mladić tamo peva...", tu se promenilo sve. Tada nisi mogao da pevaš po hotelima, za hotele si morao mnogo da znaš, samo kafane. Ja sam iskreno učio, gledao, to je bilo jedno vreme jako tužno, pesme si mogao da čuješ na radio-stanici, a ja nemam ni kasetofon, pa ako čujem kad negde peva, gledam da zapamtim. Tad je harao Južni vetar, a haraju i sad. Međutim, taj jedna Lacko iz "Volana", njega su znali svi živi, on je tada stao uz mene i stajao je dok je bio živ, mnogo mi je pomogao. U toj kafani su bile sve zvezde bivše Jugoslavije, i sve sam ih upoznao.
Susret sa zvezdama
- Sinan Sakić mi je poklonio jedno 10 odela i hvala mu. Gotivio me je i često me tako pitao: "Mali, kako ide?" Tu sam upoznao i Tomu Zdravkovića i Džeja, on je dolazio s nekim ljudima iz Italije. Posle toga je Džej snimio "Zar ja da ti brišem suze" i postao velika zvezda, a ja sam snimio "Nisam te se nagledao". Nisam pesmu, već album, ali nisam imao novaca, nisam znao ljude, nisam znao kako sve to ide. Snimio sam dve ploče koje su bile promašaj, a onda treća sreća - "Ciganko mala, prodaj cveće", tu sam upoznao Radeta Vučkovića, koji mi je uradio album džabe, biće mu drago sigurno kad ovo bude čuo. Mnogo sam radio tada, bio sam i konobar, i čistio kafanu, ložio vatru, sve sam to radio u "Volanu". Tako je krenula moja karijera. Kad sam zaradio prve pare, kupio sam kasetofon, i onda sam svakih mesec dana išao u prodavnice gde se kupuju kasete i učio, učio, mislim da sam sebe izgradio baš zbog te muke. Onda sam bio i šef orkestra, mislim da sam bio dobar u tome.Prva ljubav- Najveća moja ljubav i prva i poslednja je bila moja žena. Mi smo se upoznali mnogo mladi u Sremu u kafani gde sam pevao, prvo smo se družili, bili smo drugari, ja sam bio lepuškast dečko i zanimljiv, to tada nisam znao, sad znam. Ja sam se u to vreme zaljubio u svoju ženu i dugo smo se zabavljali. To je bilO kao večnost (smeh). Ona je bila pokretač u mom životu i karijeru. Tada mi je, dok sam bio kafanski pevač, govorila da ću biti zvezda. Što se kafanskog pevanja tiče, stvarno nisam imao konkurenciju. Ona mi je našla i prvi stan u Beogradu, i to na Dorćolu, sećam se, u blizini mi je bio Rade Vučković. Ona je bila inicijator cele moje karijere, mnogo puta sam hteo da odustanem, ona mi nije dala. Onda smo dobili jedno dete, drugo dete, i onda je, nažalost, pre 14 godina nestala, tačnije preminula. Mogao bih knjigu da napišem o nama. Stajala je uz mene, i te neke stvari nikad neću zaboraviti.
Vojska
- Išao sam u vojsku. Super mi je bilo tamo. Ali ja više volim da pričam o lepim nego o ružnim stvarima i uspomenama. Imam ljude koje i danas sretnem u inostranstvu ili gde god, i čini nam se kao da se ništa nije desilo u našoj bivšoj državi. A mislim da je vama mladima potrebna vojska. Tamo jedan mlad čovek nauči da vodi računa o sebi, da poštuje i drugare i kolege i roditelje, sve ono što treba da zna u životu, veliki deo života može da se nauči u vojsci.
Prva radost
- Pa taj momenat kad sam shvatio da me ljudi vole i da sam popularan. Kad sam se prvi put pojavio na državnoj televiziji. Meni se preko noći život promenio, ja nisam ni znao šta mi se dešava, a osećao sam ogromnu radost. Kasnije deca, i onda unuka pre nekoliko dana. To je bila najveća radost.Greške- U mom životu greška nije bilo (smeh). Ali eto - taj alkohol, koji sam pio 25 godina, ali bio sam mlad, šta sam znao. Kad bih sad ponovo morao da živim taj život, morao bih da razmislim da li treba da pijem. Možda je greška što sam nekim ljudima mnogo pomogao. Sad su te osobe velike zvezde, ali neću da ih imenujem, oni će se pronaći sami. Nikad me spomenuli nisu. Ali opet, i meni su pomagali ljudi, pa mi to nije neka greška, to je vrlina. U ljudima je greška, al' nama svima Bog sudi. Ja sam srećan što sam učinio dobra dela, jer su i meni činili. Imao sam loš tim, nisam imao pravi tim. To mi je rekao i Saša Popović: "Ne igraš u pravi tim." Ljudi više reklamiraju nesreću od sreće, ja neću to. Često se probudim pa tako razmišljam o životu. Svašta tu prođe i svega i svačega se čovek seti. Žao mi je, eto to, što nisam završio muzičku školu.
Budućnost
Jao, ni sam ne znam. Ne znam ništa da radim što nije muzika. Ali želim jednu mirnu starost, i da čitam knjigu koju sam napisao o svom životu. Radim tu knjigu uveliko, to nećemo valjda čekati 15 godina, a prvi primerak ću svima pokloniti. Voleo bih da, eto, i to ostavim iza sebe uz sve ove pesme koje su tu i ostaće.Loše iskustvoPa mi stariji pevači danas i dalje imamo taj pečat po kom nas ljudi prepoznaju. To kad kažu, ja znam odakle i ide. Sva ta loša iskustva, nemaština, situacije, borbe su nama formirali glas i ličnost. Ja sam stvarno imao pakao od života do karijere. I dalje ne živim lepo, kad je trebalo da živim lepo desila mi se tragedija, žena mi je preminula. Probleme i loše situacije zaboravljam na bini. Tuga i nesreća izlaze iz mene, a ljudi to osećaju i vole.
Ispunio amanet
Sestra bliznakinja i majka su mi umrle u razmaku od šest meseci. To mi je bila katastrofa. To je bilo tada sirotinjsko, nije se imalo para ni za život, a kamoli za doktora. Ta situacija na Kosovu je stvarno mnogo loša bila. Ja sada ne mogu da se setim ni šta ni kako je bilo, ali to se desilo, nažalost. Neverovatno strašna priča, ali to mi je davalo snagu da moram da postanem neko i nešto. Sledeća teška tragedija je smrt moje žene. Ali tada sam sebe pobedio, žena mi je ostavila u amanet da ne pijem i da izvedem decu na pravi put. Kako je govorila, piće može da me odvede samo u neki ćorsokak. I bila je u pravu. Već 14 godina nisam popio kap alkohola, a decu sam izveo na pravi put. Nedavno sam postao i deda, jedne male devojčice.
Autor: Milica Krasić
