Prisetila se svog detinjstva i odrastanja.
Zorica Marković važi za pevačicu koja je poslednjih godina bila učesnik brojnih rijaliti šou programa, ona je neko ko je pre svega publiku širom bivše Jugoslavije osvojila svojim pesmama, a u malom brdovitom selu Tubići okruženom nestvarnom prirodom počinje njena priča.
- Nikad nisam zaboravila svoj kraj, ni po dobru, ni po... A imam, naravno, nigde nije savršeno. Ali su ljudi dobri i ponosni. Ponosna sam što sam odande. Bili ste, videli ste, ne baš sve, ali... - kaže Zorica.
- Videli ste gde sam ja pešačila, svaki dan 8 kilometara u školu peške, čuvala ovce i tako dalje. Ljudi vole da psuju, ali to psovanje nije ono, znaš to je njima normalno, kao dobar dan, tako da sam i to ponela odatle, i meni je to normalno. Ko zamera njegova stvar. Jednostavno ni u tome nisam htela da se promenim, a kamo li u nekim bitnim životnim stvarima, gde se znalo da se poštuje i brat i muškarac u kući i otac i deda i da se stvarno drži do tradicije, do slave, do običaja. Ja sam to ponela sa sobom, prenela sam na moje sinove i vrlo sam ponosna - kaže pevačica.
Zorica se prisetila i kako su izgledali dani u selu dok je bila mala.- Vidim moju majku u marami, mog oca sa kačketkom ili sa šajkačom, nema veze, deda Tomu, čeka me na pragu od štale kad idem iz škole, zagrlim ga, zapevamo, tako sam i počela da pevam - kaže Zorica, a onda se osvrnula na to kako su se družili:
Foto: TV Pink Printscreen
- Svi ti ljudi iz okruženja, mi smo bili kao jedno. Spavali smo u različitim kućama, svako je imao svoje, ali kad treba, bili smo svi kao jedno.Iako je sa svega 15 godina napustila svoj rodno selo i započela svoju muzičku karijeru, ali i borbu za lepšim i lagodnim životom, Zorica je, deleći sa nama svoju priču o rodnom selu, odavala utisak nekoga ko je ostao dosledan sebi i svojim korenima.
- Ja ovo prvi put sada pričam, ovako, znači bio si tamo i tamo gde si bio, gde sam ja lupila glavom, još sam se u štali rodila, dva konja, moj otac je bio rabadžija, znači i sad ponosna sam, slama, balega, brate, ali vidi, ne može mi niko ništa, osim Boga - kaže Zorica Marković.
Rodnii kraj Zorica voli i sa osmehom na licu priča o detaljima iz detinjstva iako se razne dogodovštine nisu uvek lepo završavale.
- Drugarica, i još nas, jedno, sedam, osam, devet, išli smo svi čoporativno u školu. I onda, tek se uvodila struja, kopali su neku rupu, rupa je bila puna kiše, padala je kiša, bilo blato, mutno, mi smo se tu kupali, dobili smo svi batine nezapamćene. Tako da smo mi pravili razne budalaštine, nije nam se praštalo, dobijali smo batine, ali mi smo i dalje ostali složni - kaže Zorica.
- Jer nema nigde na svetu tog sira i kajmaka, nema takvih običaja, nema takvih, dobro sad, malo je to izbledelo, ali te, ta druženja, te večeri kada oni krune kukuruz, žanju pšenicu pevaju, pa kad sam naučila prve čarape da ispletem, prvi prsluk, da predem vunu, radim se ono što se radi - kaže Zorica.
Autor: Milica Krasić
