Rade Lacković je svoju karijeru započeo osamdesetih godina pevajući po malih seoskim lokalima u Mačvi, a ubrzo se preselio u Nemačku gde postaje najplaćeniji kafanski pevač.
Početkom devedesetih godina snima prve albuma, a sa najvećih hitovima obišao je ceo svet i pevao od Amerike do Australije. On je sada otkrio detalje svog odrastanja, života u Nemačkoj, privatnog biznisa i ljubavnog života.
Zašto vas nema u javnosti, jako retko se pojavljujete u medijima?
„Ruku na srce, moram da priznam da sam lenj po tom pitanju, kada me neko pozove nisam odbijao, ali se nisam ni laktao da gostujem. Ovakve emisije su lepe jer mogu da ispričam mnogo toga što se ne zna o meni.“
Ko je prepoznao vaš talenat za muziku i kada ste počeli da pevate?
„Od detinjstva su mi pričali da pevam odlično i kada sam krenuo u školu učitelj Žića je pitao ko zna da peva, i svi drugari su rekli ‘Rade zna da peva’, ja sam tada bio stidan, ali su me primili u hor. Kada sam napravio karijeru sreo sam jednom učitelja Žiću i pitao me je da li sam imao peticu kod njega, ja kažem jesam, a on mi kaže da sad može da umre na miru.“
„Kada sam bio tinejdžer išli smo u kafanu, a tamo neki pevač koji lošije od mene peva, pa moji drugari skupe pare i kažu ‘je li može 10 pesama ali da Rade peva’ i ja krenem da pevam i napravim lom. To je tako krenulo, onda smo pravili žurke u jednom lokalu Madera, tu su i lusteri bili polomljeni. Moji meštani su bili ponosni na mene kada su videli šta im raste u komšiliku – uvek kažem da je Mačva moja avlija, a Klenje moja porodica.“
Po čemu pamtite odrastanje u Klenju, vi ste najmlađe dete od četiri sina?
„Odrastao sam tamo, majka je želela ćerku, ali eto, četiri sina. Ja sam najmlađi, pa sam bio pošteđen od seoskih poslova, a kada sam krenuo da pevam sve mi se to vraća, prošli pet sam bio u Kninu, subotu u Zagrebu, ovaj petak u Dubrovniku, u subotu u Banja Luci, četiri-pet puta Amerika i Australija. Tako da me je Bog sačuvao u tom detinjstvu i odrastanju.“
Foto: Printscreen YouTube/RadeLacković
Šta su vam roditelji rekli kada ste odlučili da se bavite muzikom?
„Nisu imali ništa protiv toga, ali su tada vremena bila drugačija. Uvek je morala škola da se završi, da se ima neka škola jer muzika nije zagarantovan posao. Kada sam završio školu i odslužio vojsku ja sam krenuo da pevam po kafanama. U Klenju sam pevao na vašaru i jedan naš harmonikaš koji je bio veoma poznat, mi smo bili mladi, pa je gazda angažovao i njega, a ja pun adrenalina i taj muzičar je uzeo harmoniku na leđa i kaže nam ‘momci nisam ja vama potreban, odo ja’. Te večeri me je harmonikaš Mile Lazarević zapazio i odveo u Nemačku. On je ostao bez pevača i pitao je mene da li bih hteo da idem i ja sam pristao – kada mi je rekao gde idem, ja sam mu rekao ‘gde ćemo tamo u zmajevo gnezdo’.“„To je jedna kafana ‘Bosna’ blizu Frankfurta, a tu je odsedao i pokojni Ljuba Zemunac, on je ubijen ’86, a u novinama je često tada ta kafana bila pominjana. Tu je odsedao i Rade Ćenta i svi ti likovi koji su dolazili, braća Šoškić i tako dalje. Mile mi je rekao da smo mi muzičari najzaštićeniji tamo, svi su tamo dolazili, Ćenta je bio svako veće tamo. Bilo mi je neprijatno prvi put kada sam pevao znajući šta oni rade, ali posle smo postali drugari, pa i mlađi momci iz te ekipe koji su dolazili ostavljali su bakšiš, pa odu prošetaju, pa se vrate.“
„To je jedna kafana ‘Bosna’ blizu Frankfurta, a tu je odsedao i pokojni Ljuba Zemunac, on je ubijen ’86, a u novinama je često tada ta kafana bila pominjana. Tu je odsedao i Rade Ćenta i svi ti likovi koji su dolazili, braća Šoškić i tako dalje. Mile mi je rekao da smo mi muzičari najzaštićeniji tamo, svi su tamo dolazili, Ćenta je bio svako veće tamo. Bilo mi je neprijatno prvi put kada sam pevao znajući šta oni rade, ali posle smo postali drugari, pa i mlađi momci iz te ekipe koji su dolazili ostavljali su bakšiš, pa odu prošetaju, pa se vrate.“
„Pesmu ‘Ko je pijan zaspao za stolom’ sam napisao 1989. godine u kafani, prvi sto do muzike su došli neki momci, pili, davali pare na muziku i na kraju zaspali za stolom i ja tako napišem pesmu. Mile Lazarević je napravio melodiju za tu pesmu, mi smo to pevali po kafani, to je postao frankfurski hit. Dado Đurišić dođe i kaže mi da pevam tu pesmu i da nam po 100 maraka, a nas četvorica u bendu.“
„Pošto dolazim iz Mačve, znao sam samo par crnogorskih pesama, sećam se jedan Musa Glavonja mi traži pesmu ‘Lovćen slavni’, ja to pričam sutra dan Miletu i gazdarici, a ona mi kaže da moram da naučim sve što mi traže jer ona od njih živi, tada mi je rekla da ako ne otpevam te pesme kako treba, prošli pevač nije znao da peva kako treba i morala je da mu da otkaz, ljudi su bili nezadovoljni. Ja sam to skinuo u originalu, Musa je bio prezadovoljan, svako veče je naručivao.“
„1889. i devedesetih godina sam postao jedan od najskupljih pevača u Evropi. Dešava se da imam gosta večeri za diskoteku gde stane 500 ljudi, ja najavim gosta, a publika ga neće, pa skandiraju moje ime, a ja ih molim da to ne rade. Dešavalo mi se da me uhvati grip, ne mogu da pevam, a treba da gostuje jedna velika pop zvezda, ja kažem gazdarici da ne mogu da pevam, moram da se odmorim – ona mi kaže ‘nemoj molim te, samo sedi tu za stolom da te vide’, tako je i bilo. Ja sam tu zvezdu samo najavio, a ona mi kaže ‘kolega, vi ste ovde voditelj’, ja reko prehlađen sam. Naredni dan ona opet zvezda večeri, a mene grlo malo popustilo i kada sam krenuo – e onda je samo gledala za mnom šta će radi.“
Bili ste najplaćeniji kafanski pevač, koliko ste zarađivali?
„Imao sam platu 300 maraka za noć, to je kao sada 300 evra. Tri noći to je 900 maraka plus bakšiš.“
Jeste vi izlazili i imali vremena za provod?
„Kako da ne, momčio sam se u Frankfurtu, otišao sam sa 22 godine i tu sam upoznao moju suprugu u toj kafani, zalutala je sa drugaricom. Prvi put sam joj zapevao ‘Sve je postalo pepeo i dim’, sutra dan smo otišli na kafu i tako je sve počelo. Ona je rodom iz Gruže, selo Pajsević.“
Da li je tačna da vam je otac preminuo kada ste otišli za Nemačku?
„Jeste, desilo se to 1989. godine, znali smo da ima kancer pluća, doktor je rekao da nema leka. Kad sam dobio poziv da idem u Nemačku, pitao sam ga šta da radim, on mi je rekao ‘sine, idi neka te sreća prati. Meni ne možeš pomoći, gledaj svoj život, možda će ti to promeniti budućnost, a od mene ti ništa ne vredi, neka te Bog čuva’. Posle deset dana mi je stigla informacija da mi je otac preminuo, to je bila nedelja rano ujutru. Nisam pevao to veče i razmišljao sam da li da idem kući – ako odem kući, tamo ću da ostanem minimum mesec dana, a za to vreme će doći neko i zauzeće mi mesto. Odlučio sam da ostanem tamo, nisam prisustvovao sahrani, ali nisam osećao grižu savesti, osećam sam kao da je uz mene… Ja sam svojoj deci rekao, kao kada je Tito pisao testament ‘ako ikada umrem’, tako sam i ja deci rekao ‘bez trubača ne počinjite ništa’.“
Kada ste počeli da gradite karijeru došli ste u Beograd?
„Nisam baš, bilo je turbulentno vreme, 2000. godine. Kemiš mi je rekao da ne mogu da gradim karijeru iz Nemačke, pa sam sa suprugom se dogovorio da dođemo u Srbiju, tada su nam njemi roditelji otvorili kafanu jer su oni bili najpoznatiji ugostitelji u Frankfurtu i danas ti objekti rade. Oni su nam kao svadbeni poklon otvorili kafanu, supruga je to marljivo radila, ali kada smo odlučili da se selimo, došli smo sa decom u Šabac. Posle Kemiša sam sarađivao sa Perom Zdravkovićem, on je divan kompozitor i od njegovih pesama i danas dan živim. Moj album ‘Druže vina natoči’ je bio najprodavaniji u Grandu, od tada mi je zvuk na telefonu isključen, non stop radim. Puno hitova sam otpevao tada.
“Devedesetih godina ste bili izuzetno popularni, znam za jednu priču da u Sidneju na turneji ljudi nisu mogli da uđu u salu koliko ih je došlo.
„Jeste, uvek sam pravio paralelu, znam da sam počeo da pevam u jednoj maloj sali u Klenju u Domu Kulture, a onda sam stigao i do tih velikih sala. U Australiji sam čekao da mi menadžer da znak da izađem na binu, nisam imao predstavu kolika je ta Bonering sala, organizator je pitao koji bi orkestar voleo da svira, ja sam rekao da to budu moji zemljaci Slavko i Maja iz Badovinaca. Menadžer mi kaže da krećemo, ja kako ulazim tako se svetla pale, tribine pune, sve je bilo puno. Tamo mi je bio jedan brat iz Klenja koji ne pije, ali to veće se toliko napio da su ga izneli koliko se napio od sreće što je njegov brat uspeo.“
Foto: E-Stock/Časlav Vukojičić
S obzirom na to da ste godinama radili u kafani, da li ste prisustvovali nekada neprijatnim sitaucijama?
„Bilo je, sećam se da sam jedne noći pevao u nekoj velikoj kafani koja ima 300-400 mesta, a gore ima restoran i šank. Te noći je pevala Vesna Zmijanac, tada nije bilo mobilnih telefona, pa je Rade Ćenta zvao na broj od kafane, trebala mu je Vesna, šanker je spustio slušalicu na šank i rekao konobaru da ode po Vesnu, međutim u međuvremenu je neki gost koji je sedeo na šanku uzeo slušalicu i svašta napračio Radetu, a on je tada bio u Ofenbahu, te godine mu je bilo ograničeno kretanje. Posle 10 minuta je došlo 10 momaka sa utokama, svi su bili na nogama, ko je zvao, ono ovo, a taj delija je pobegao odmah posle poziva jer je znao šta sledi.“
Autor: Pink.rs
