Kantautor Luke Black prošle godine je predstavljao Srbiju na Evroviziji u Liverpulu, a sada je po prvi put detaljnije progovorio o svom privatnom životu.
Luka je priznao da je tokom odrastanja nailazio na brojne sukobe sa vršnjacima koji ga nisu prihvatali. Upravo to bio je razlog za njegovo napuštanje Srbije, nakon čega je dom pronašao u Londonu gde živi i danas.
- Dolazim iz malog mesta u Srbiji, tačnije velikog mesta i grada u Srbiji koji se zove Čačak. Čačak je jedan zanimljiv grad. Moram da priznam, zato što je on estetski jako lep, da kažem ima te lepe delove u kojima sam uživao, ali sad da mi je nešto preterano pružio, pa nije. Ali kako da kažem, ne treba ni da grad ima odgovornost da sad svakom individualcu pruži ono što njemu treba. Ja sam najviše upravo zbog te neke netolerancije i tih stvari bio dosta kod kuće. Meni niko ne veruje, ali ja sam stvarno proveo do svoje 18. godine većinski u sobi. Da li sam igrao igrice ili sam pravio muziku, sve jedno je, i prijatelje sam imao samo online. Mislim da je to bilo zbog toga što aktivnosti koje imamo u Čačku, odnosno koje su tad bile, verujem da se to promenilo, nisu bile neke koje su me mnogo zanimale. Ja sam mogao da izaberem da idem na sport, na koji sam i išao. Bio sam katastrofa - rekao je on, pa progovorio o svom načinu oblačenja koji je bio vodeći razlog zbog kog su ga vršnjaci odbacivali.
- Imao sam ja svoje eksperimente, što se tiče odeće, pogotovo u tim tinejdžerskim danima, kad sam odlučio da nosim samo crno. Tako sam i dobio, mislim, dao sebi ime Luke Black. Nosio sam crno, voleo sam jako rock'n'roll muziku, što bi rekla Brena ali ne šumadijski rock'n'roll nego onaj iz severnih zemalja. Postojao je jedan klub u Čačku, koji nažalost više ne postoji, a zvao se Mančula i to je bio moto klub. Ja sam tamo izlazio i družio se s tim bajkerima. I oni su meni bili kao super. Oni izgledaju strašno, u koži, imaju duge kose, tetovaže, pravi bajkeri. Dosta su brinuli o meni, bukvalno najdraži ljudi ikad. Tako da sam ja voleo da kažem da se slično njima oblačim. Međutim, oni su imali svoj taj neki bubble, u kojem su štitili jedne druge, a ja sam bio onako malo više povučen i nežan, zbog nedostatka sunca i sporta. Tako da sam proživljavao stalno kada izađem napolje, prozivke. I nisu bile ni samo od mladih ljudi. Klinci obično vole da ponavljaju to što vide na netu, te neke uvrede. Zato i mislim da ne treba da provode vreme na netu. Bilo je stalno tih priča da sam satanista. Ja nisam ni toliko bio gotičar, ali bilo je tih prozivki i to me uvek pratilo, taj kao satanizam. I kad sam imao 12 godina i 16, u Beogradu malo manje. Međutim, nakon prijave na PZE te priče su se aktivirale tako da me nisu iznenadile, ali ja bukvalno živim kao monah. Niti pijem, niti pušim. Ali stvarno nemam nikakvu lošu zamisao ni o čemu. Ta tolerancija i ta otvorenost prema svemu i te ideje koje ja imam, pa čak i prema samom sebi, kao ja ću sad ovo da uradim, ja ću ovako da se obučem nema nikakve veze sa iščikivanjem drugih ljudi. Ja izlazim, ja sam u svom prostoru, ja idem od tačke A do tačke B ne gledam te, idem na kao čas klavira, pusti me. Možda se i jesam malo više zatvarao, i o tome i govori moja pesma, Samo mi se spava. U suštini o tom, kao, zatvaranju igrice, letargičnosti, idem ja u krevet, pokriću se jorganom preko glave, da samo ne čujem te stvari. Da se osećam malo bolje i konformnije - rekao je Luka.
Foto: E-Stock/Časlav Vukojičić
Prošlogodišnji predstavnik Srbije na Evroviziji otkrio je da je u jednom periodu života pokušao da se uklopi sa okolinom, no, promena mu nije prijala.
- To vršnjačko nasilje koje sam ja imao i taj neki određeni pritisak da se uklopim, ubio sam ja sam sebi tu kreativnost. Krenuo sam da oblačim trenerke i patike u jednom trenutku i da imam kratku kosu. To mi nikako mi nije prijalo. To je kao da ja sad želim da budem, ne znam, neka skulptura sa ovom pozicijom, a neko mi nasilno ruke vraća na dole ili ne znam. Bolno je to jako, ali ono što ljudi ne shvataju što se tiče tog nasilja i netolerancije, da ti problemi koje vi kažete u jednom trenutku klincu, dolazete kasnije. Ja sam, recimo, tek kasnije u nekim dvadesetim krenuo da podsvesno sebe kinjim, zato što sam čuo te glasove tad. Prvo mi nisu ništa preterano značili. Ali onda sam sebi refleksovao na stvari koje sam radio kasnije. Recimo najviše na to pevanje i to grlo i to je ono što je vaš glas. Ja sam zbog silnog tog nasilja imao problema sa tim da kao pustim glas, da se opustim. Bilo je stalno kao aha sad ću nešto da uradim pogrešno, pa moram da ga modeliram da bude tanji, da bude manji, da bude tiši, da nikako ja ne smetam nikome, da slučajno ne uradim nešto što ne odgovara nekom drugom. Ja bih stvarno voleo, ako mogu i kao muzičar, da to malo promenim ovde, da niko ne prolazi kroz te stvari koje sam ja prolazio tokom 20-ih, recimo, godina i da neki od njih ne povređuju sebe na taj način, zbog tih nekih drugih stvari. Prirodno smo se rodili puni ljubavi i razumevanja, i onda naučimo to nerazumevanje i onda kroz tih nekih komentara uništimo drugim ljudima život, da kažem - rekao je Luka.
"Nismo imali za hleb, ali jesmo za zvučnike"
- Nisam pričao o tome. Jesam kroz muziku, da kažem, rezigniranost ili neki tinejdžerski bes i nezadovoljstvo izražavao kroz muziku. Neki ljudi se tuku na ulici, ne znam, navijaju, ja sam više pravio muziku i što sam više patio, to mi je muzika bila tvrđa, brža i svetlija, i veselija. Ne znam zašto, ali... Kontradiktorno od realnog. Ono što je bila moja terapija, ja sam kod kuće puštao jako glasnu muziku, moj tata je DJ bio i imali smo uvek dobro ozvučenje. Ako ništa, ono, nemamo za hleb, ali zato imamo dobre zvučnike. I ja sam igrao u svojoj sobi po ceo dan, i znojio se, izbacivao tu energiju kroz svoju muziku.
Autor: Pink.rs
