Pevačica Aleksandra Bursać, svojevremeno je u svojoj velikoj životnoj ispovesti ispričala je kako je imala samo dve i po godine kada su joj javili da joj je otac Nikola teško ranjen na ratištu u Kninu, gde je otišao kao dobrovoljac da brani rodno selo Plavno, a ubrzo nakon toga je i preminuo.
Pevačicin tata se kao dobrovoljac borio za svoje selo Plavno, u kojem je odrastao. Iako je bila mala, seća se trenutka kada su njenoj mami Dušici javili da joj je muž ranjen, a zatim i da je u bolnici u Beogradu podlegao povredama.
Težak gubitak
Aleksandrin otac se iz Hrvatske u Srbiju doselio kao mladić, kako bi studirao žurnalistiku, ali se devedesetih godina vratio u rodno mesto.
- Moj tata je poginuo u ratu dok se borio za svoj narod kad je imao samo 28 godina! Živeli smo u Beogradu, ja sam ostala tu sa mamom, a on se malo pre rata vratio u Knin. Kad je sve počelo, dobrovoljno se prijavio da brani ljude s kojima je odrastao i svoje selo Plavno. Nažalost, napali su ih u toku noći i tati je prošao metak kroz glavu i zaglavio se u mozgu. I njegovog najboljeg druga su ranili, ali je on, hvala Bogu, preživeo, dok je tata bio smrtno ranjen. Prevezli su ih helikopterom u Beograd u bolnicu. Mama je sve vreme bila uz tatu. Nažalost, preminuo je 11. septembra 1991.
Pevačica kaže da je njena majka pre tragedije pokušavala da ubedi oca da napusti ratište i vrati se u Beograd.
- Mama i tata su se čuli telefonom i govorila mu je: "Dobro, bre, Nikola, imaš dete, vrati se. Ne daj Bože, može nešto da ti se desi". A on bi joj svaki put odgovorio: "Ili pukovnik ili pokojnik!".
Aleksandra je istakla da nikad neće zaboraviti dan kad su saznali strašne vesti.
- Sećam se kad su mami javili da je tata ranjen, iako sam imala samo dve i po godine. Bila sam napolju, mamu je to baš potreslo... Tako mala, bila sam mami najveća podrška i najviše sam je tešila, jer su svi njeni sa Kosova i Metohije i nisu odmah bili sa nama, ali je kasnije došla baka. U Beogradu je živela tatina familija. Uz nas je bio i moj pokojni stric Milorad, koji mi je mnogo pomagao.
Nikola je želeo da počiva u rodnom mestu, za koje je i dao život!
- Tata je sahranjen u Plavnu, jer je to bila njegova želja. Bio je mnogo vezan za Knin. Često je pevao i na tamošnjim saborima. Od oca sam nasledila talenat za pevanje. S jedne strane se mnogo ponosim njim, a s druge sam ljuta! Nedostaje mi svaki dan i u svakom trenutku. Osećam da je tu i da me čuva u nekim teškim momentima. Mama kaže da baš ličim na njega.
Pošto je rano ostala bez tate, njena mama je činila sve da pevačica ima lepo detinjstvo u beogradskom naselju Galenika.
- Mama se potrudila da svu lošu energiju pretvori u dobru. Kao da je bila dobra vila. Od ranog detinjstva me je usmerila na muziku, u hor "Kolibri" sam se upisala sa tri i po godine. Detinjstvo pamtim po tome što sam zavolela muziku i imala super društvo - ispričala je Aleksandra.
Pevačica otkriva da je njenu porodicu ubrzo zadesila još jedan tragedija.
- Nakon što se majka preudala, dobila sam najveći i najbolji poklon na svetu, a to je moja sestra Milica, koja je mlađa od mene četiri godine. Nažalost, njen otac je preminuo, ali o tome ne bih da pričam jer je za sestru to teška tema. Posle nekoliko godina mama je upoznala Vladu, venčali su se i evo zajedno su već 25 godina. Ne volim da ga zovem očuhom, jer mi zvuči grubo. On nije Miličin i moj očuh, već naš roditelj. Vlada nas je odgajao.
Pevačica je volela da čuva mlađu sestri.
- Bila sam zaštitnički nastrojena prema njoj. Mama je mnogo radila i trudila se da nam stvori sve, kao da je dobila natprirodnu snagu posle teških gubitaka. Sestra i ja smo često bile same. Ponekad nas je neko čuvao, ali sam se trudila da niko ne mora da nas pazi, već da ja brinem o njoj. Milica je moja slaba tačka i mnogo smo vezane. Totalno smo drugačije, ali se mnogo volimo! - ispričala je pevačica.
Aleksandra kaže za sebe da je bila poslušno dete.
- Bila sam dobro dete. Znala sam koliko se mama trudi i nikada joj nisam pravila velike probleme. A sestra je bila malo buntovna. Nama je mama bila i otac i majka. Dovoljno je bilo da nas pogleda i ne bismo smele da zucnemo. I danas se mame plašim, a imam 34 godine.
Kad je bila četvrti razred, počelo je NATO bombardovanje.
- Tada smo imali najviše slobodnog vremena. Mama je činila sve da nam zaokupi misli, pa je organizovala za decu iz Galenike i okolnih mesta razne radionice, među kojima su bile i muzičke. Pomagala sam joj da organizuje koncerte.
Nažalost, 1999. pogodila ih je još jedna velika porodična tragedija.
- Mog rođenog ujaka su kidnapovali na KiM. Krenuo je u svoj stan i više se nikada nije vratio. Mama je na sve načine pokušavala da sazna nešto o njemu, ali je jednostavno nestao sa lica zemlje! Dugo smo želeli da verujemo da je živ, mama mu je i palila sveću za žive... Koliko sam bila opterećena, sanjala sam da su mi javili kako su ga videli negde. Kad sam se probudila, nisam mogla da shvatim da li je to stvarnost ili san. I posle toliko godina ne znamo ništa o njemu. Mamu je strefilo sve što je moglo!
Autor: Pink.rs
