Brankica Sebastijanović i Milan Vasić sarađivali su na nastavku kultnog filma "Zona Zamfirova". Film "Vrati se, Zone" obara rekorde gledanosti, a zvezde filma u putujućem karavanu obilaze bioskope širom Srbije i Evrope, gde se druže sa publikom i razmenjuju utiske o ovom ostvarenju. Brankica i Milan su kao par na velikom platnu osvojili sve simpatije publike, a u intervjuu za Pink.rs otkrivaju kako su se pripremali za uloge, kakve su reakcije i još mnogo toga.

Da li ste imali tremu što igrate u filmu koji je nastavak kultnog filma u domaćoj kinematografiji?

Brankica: Tu tremu i neko preispitivanje smo prevazišli još pre dve godine kada je uopšte pokrenuta priča da će se raditi nastavak. To jeste neka prirodna rekacija ljudi kada se pravi nastavak nečega što je bilo uspešno. Naravno da će ljudi da porede, to je prirodna rekacija.

Milan: Tremu nisam imao, imao sam samo čast da zaigram u filmu koji jako volim i u priči koju jako volim i to je šansa koju sam dugo čekao tako da nema razloga za tremu. Tremu imam kada igram u pozorištu, gde je živ nastup pred publikom. Bila je jedna vrsta uzbuđenja što sam baš ja dobio ulogu, a to je i velika čast.

Da li ste potražili savet od Katarine Radivojević i Vojina Ćetkovića i u kojoj meri ste se ugledali na svoje kolege?

Brankica: Ja se sa Katarinom Radivojević nisam savetovala iz prostog razloga jer je Zona u ovom delu napisana apsolutno drugačije u odnosu na prvi deo. Ona je sada zrela žena, muče je neki drugi problemi, prosto nije isti lik. Ona pokušava da dobije dete, različito je postavljeno što se tiče scenarija. Lik sam gradila na osnovu scenarija. Nisam mogla mnogo da se oslonim na prvi deo niti na to kako je ona postavljena zaista kod Sremca.

Milan: Ne. To sam naučio još u pozorištu, u stvari nisam naučio, ja sam takav tip, kada sam radio „Don Žuana“ u Leskovcu i neko je u tom trenutku igrao Don Žuana u Beogradu. Oni su mi rekli „Idi da pogledaš čisto kako“, a ja sam rekao „Ne, Don Žuana pravim sam, pa neka po meni posle neko pravi Don Žuana“. Nisam imao potrebu da se savetujem sa kolegom koji igra u prvom delu. Ovo je nastavak filma, a mogao je da se zove i „Ode mi supruga“, a ne „Vrati se, Zone“ jer može da bude i zasebna priča, moja životna šansa. Zato i nisam zvao Vojina niti se savetovao, jer ja sam profesionalac, a tu je i reditelj koji zna šta želi.

Film „Vrati se, Zone“ je za kratak vremenski period privukao mnogo gledalaca u bioskope, da li ste očekivali takav uspeh?

Brankica: Uspehu smo se nadali, a produkcija je očekivala, oni su bili ubeđeni da će to biti pun pogodak. Mi smo se svi nadali zajedno sa njima. A naravno da sam ja iznenađena, prosto, u Srbiji imati za kratko vreme ovoliki broj gledalaca, mislim da svakog iznenadi. Šta god da si stvorio, nekako misliš da nećeš privući ljude u bioskop. Drago mi je i nadam se da da ćemo da napravimo jedan talas da domaći filmovi dovode publiku u bioskope. Mi smo za vikend obilazili bioskope po Beogradu, družili se sa ljudima i pokušali da nekako prizemljimo celu priču, da budemo dostupni, da čujemo komentare, da prosto vide da smo im dostupni, da mogu da pričaju sa nama, da shvate kada odu u bisokop da pogledaju film da će se lepo zabavati i izaći nasmejani.

Milan: Uspeh koji smo doživeli za kratko vreme sam jako priželjkivao i mislio sam da ne možemo da omašimo zato što je priča jako dobra, tema je dobra, narodu baš fale takve priče. Ovo je jedna ljubavna priča u kojoj ljubav pršti na sve strane od početka do kraja filma, lagan je film, nema nasilja. Skroz je onako da sedneš, da se opustiš i uživaš u njemu. Stalno mi stižu poruke: „Gledao sam tri puta, idem i četvrti, samo da znaš“. Svaki dan ljudi imaju potrebu da mi kažu da im se film mnogo dopada, da im se ja mnogo dopadam.

Koji komentar vam je bio najsmešniji ili koja reakcija je ostavila najjači utisak na vas?

Brankica: Recimo u Cirihu je bilo jako emotivno zato što ljudi koji žive u Cirihu su doživeli potpuno drugu dimenziju ovog filma. Oni su to posmatrali kao neko delo koje im donosi jedan delić Srbije od koje su se oni udaljili. Bilo je baš emotivno i meni je knedla u grlu stajala. Ljudi su mi prilazili i grlili me kao da sam im dala ne znam šta. Svima su oči bile pune suza. To mi je bilo potpuno drugačije od svega što smo do sad doživeli.

Milan: Mojim drugarima iz Vranja, a i iz Beograda je bilo nenormalno smešno kada ja kažem u filmu „Da l’ će se snađem u Beograd“. I njima je to bilo mnogo smešno, svi su mi to pomenuli.

Ako vas neko ne poznaje, a ima potrebu da vam kaže negativan komentar, meni je tog čoveka žao. Ta osoba je jako nesrećna u svom životu. Ja recimo ako mi se nešto uopšte i ne dopada, ja priđem kolegama i čestitam jer svako od njih je uložio neki trud da bi nešto napravio, ispoštuj njegov trud. Mnogi pljuju iako nisu ni pogledali film. Ne dotiču me negativni komentari. Naučio sam posle „Pevaj, brate“ da negativne komentare u novinama i ne čitam uopšte, ne zanima me to. A svi koji me vole i poštuju, šalju mi poruke da pohvale i sve su baš dobre kritike - rekao je Milan Vasić.

U filmu nakon dugo vremena Zone i Mane uspevaju da dobiju dete, a razmišljate li vi o tom koraku u privatnom životu?

Brankica: Za sada o deci ne razmišljam, stvarno. To je jako bitno pitanje i volela bih jednog dana da se ostvarim u ulozi majke i da osnujem porodicu, to mi je cilj. Ali mi je trenutno to daleko, tako da i kada sam snimala film, to je bilo pitanje o kom sam najviše morala da razmišljam i da radim na tome u smislu da ga približim kao da je neki moj problem trenutni. To sam morala da shvatim i pričam sa ženama koje su se suočile sa tim problemom da ne mogu da zatrudne da bih znala da sebi približim.

Milan: Naravno da razmišljam, ja bih voleo da imam i troje dece, to stalno govorim. Deca su bogatstvo i žalosno je da imaš samo jedno, ali nikad ne znaš šta te čeka u životu i da li možeš da imaš decu. Sve je to i do osobe sa kojom si, kako razmišljate zajedno. Ali naravno, decu bih voleo da imam.

Verujete li u ljubav za ceo život?

Brankica: Da, apsolutno.

Milan: Verujem u ljubav za ceo život. Siguran sam da to postoji samo što je život danas malo brži nego što je bio pa se ljudi prebrzo spajaju, ne poznaju se. Zbog toga se i dešava da je žena trudna, a oni su već razvedeni. To se danas često dešava. Ali prave ljubavi postoje i ima ih mnogo, samo ih treba naći.

Autor: J. Vučić