Legendarni glumac Ljubiša Samardžić napustio nas je pre dve godine, a njegove uloge će zauvek ostati u našim srcima. Od filma "Otac na određeno vreme", preko uloge čuvenoj policajca sa Petlovog brda, Ljubiša Samardžić će zauvek biti važan deo domaće kinematografije. Život glumca nije bio nimalo lak.

Prvu veliku tragediju doživeo je još kao dečak. Oca Draga izgubio je kada je imao samo devet godina, a njegova prerana smrt došla je kao posledica teškog rada u rudniku Jelašnica, kod Niške Banje. Porodica mu je oduvek bila važna, pa je često kasnije isticao koliko je bio vezan za suprugu Miru i ćerku Jovanu. Druga porodična tragedija zadesila ga je kada je izgubio sina. Dragan Samardžić, koji se bavio filmskom produkcijom, preminuo je od leukemije u 34. godini.

- Otkad smo formirali porodičnu produkciju pre dvadeset i kusur godina, naš Gaga je obavljao veoma delikatne produkcione poslove. Posle njegovog odlaska produkcija je ostala bez glave. Majka u prvo vreme nije mogla ništa da radi, jer je njegov odlazak trebalo izdržati. Kada je Gaga odlazio, mislio sam da neću moći da izdržim i da će mi uskoro doći kraj, ali me je Mira trgnula i naterala da radim jer ću u tome, kako je rekla, naći smisao opstanka. Kako je vreme odmicalo, a teret bivao sve veći i veći na mojim plećima jer je dugove trebalo vratiti, Mira je shvatila situaciju i spontano je zauzela njegovo mesto u produkciji. Ona je oduvek mnogo radila jer potiče iz čestite i vredne porodice u kojoj je rad svetinja, a ne teret. Nas dvoje smo srećan spoj. Težimo istom cilju, da snimimo nešto prijatno, lepo, ukusno, da delo nosi toplinu, da ispunjava ljude, da mogu da gledaju i bake i deca. Mi jedno prema drugom imamo nesebičan odnos i u poslu i u životu, što je retkost za današnje brakove. Zajedno smo jači, odolevamo uspešno prekim pogledima - rekao je Ljubiša u jednom intervjuu.

Davne 1973. godine popularni Smoki otkrio je anegdotu vezanu za svoje detinjstvo koja se godinama prepričavala. Kada mu je otac preminuo majka Radmila, sestra Vida, brat Žarko i Ljubiša krenuli su u borbu za egzistenciju.

- Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti... - piše Ljubiša.

Još kao dete tražio je razne poslove da pomogne porodici:

- Radio sam preko školskog raspusta kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu ... Sve to pomagalo je, ali nedovoljno - pisao je Smoki, a onda je naveo da je njegova majka otvorila poslastičarnicu i da je on bio glavna radna snaga.

- Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se. Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u "Albatnicu", kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem. Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići.

- Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola - dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča ... Ne nisam voleo da se tučem ... Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin. Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari "čistača" čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram. Uvek mi je posle toga bilo teško, bilo mi je krivo što sam morao da uradim, ali - morao sam. Jer, i za to sam primao po neki dinar.

- Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim.

- Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled - pisao je Samardžić.

Podsetimo, Ljubiša Samardžić preminuo je 8. septembra 2017. godine posle teške bolesti. Ostvario je više od 70 filmskih i televizijskih uloga, sarađivao sa svim jugoslovenskim rediteljima, a onda krajem devedesetih i sam preuzeo režisersku palicu. Godinama ga je pratio nadimak Smoki, koji je dobio zbog uloge mladića Smokija u filmu “Peščani grad” 1962. godine. Karijeru Ljubiše Samardžića pratila je jedna posebna saradnja sa koleginicom Milenom Dravić. Prvi put se sa njom na filmskom platnu pojavio u "Prekobrojnoj", a nakon toga su zajedno igrali 25 puta. Njegov glumački talenat je često bio nagrađivan.

Autor: Pink.rs