Mihailo Miša Janketić preminuo je juče, samo devet dana pred svoj 81. rođendan, a sebi nikada nije oprostio jedan događaj.

Negde početkom 1947. godine pred osnovnom školom u Šahovićima, današnjem Tomaševu, zaustavio se vojni džip. Čovek koji je izašao iz vozila za trenutak je posmatrao uzavrelu gomilu đaka koja je istračala u dvorište na veliki odmor, a onda se zaputio ka Mihailu Janketiću, tada đaku trećeg razreda, koji je delovao nekako zrelije od ostale dece i stajao malo po strani.

- Jesi li ti Cile? - upitao je zbunjenog dečaka, očigledno začuđenog ko je neznanac koji zna njegov nadimak od najranijeg detinjstva.

- Imaš li ti sestru? - pitao je čovek dalje ne čekajući da dečak makar klimne glavom i potvrdi da je on Cile.

- Nemam - pribrao se dečak u neko doba.

- Nikad je nisi ni imao - uporan je bio nepoznati.

- Imao sam, ali je više nemam - odgovorio je mališan sve slobodnije i otresitije.

- A kako se zvala tvoja sestra?

- Milena! – prozborio je dečak tiho, drhtavim glasom.

Neznanac ga zagrli i pomilova...

Ovo je početak jedne od neveselih epizoda iz života slavnog glumca, barda srpskog i crnogorskog, odnosno jugoslovenskog glumišta, Mihaila - Miše Janketića, koji je imao samo pet i po godina kada su mu zloglasni četnički dželati Božo Bjelica i pop Milorad Vukojičić, zvani Maca, u aprilu 1944. godine u Pljevljima ubili majku Milicu i u iznajmljenoj sobici ga ostavili na milost i nemilost sudbine sa dve godine mlađom sestrom Milenom.

- Moja sestra i ja smo posle ostali u Pljevljima kod porodice Đenisijević kod koje je moja majka bila iznajmila sobu. Tu u komšiluku je živeo trgovac, mađarski Jevrejin, sa ženom. Bila takođe Jevrejka. Zaboravio sam im, nažalost, imena, ali znam da je nekako u to vreme on umro i da je ona potom odlučila da beži iz Pljevalja. Sve je rasprodala budzašto i počela da vreba priliku za bekstvo. Usput je mene stalno ubeđivala da dopustim da povede sa sobom i moju Milenu. Nisam živ dao, pamtio sam šta mi je majka rekla i kakav mi je amanet ostavila kad je krenula iz kuće u smrt, da moram da čuvam i pazim sestricu - prisećao se Miša.

- Jevrejka nije odustajala i uporno je pokušavala da me odobrovolji da pristanem. Jednog dana mi donese par finih žutih cipela. I danas ih pamtim kao da je to juče bilo. Kožne, duboke, sa tvrdim đonom, do pola se šnirale vezicama, a onda kopčama... Teško je to sada i opisati i dočarati, šta su takve cipele u to vreme značile za mene skoro bosonogog. Zaslepljen tom lepotom i preokupiran cipelama, nisam gotovo ni primetio kad je Jevrejka otišla i povela moju Milenu. Shvatio sam tek posle da sam ja, ustvari, prodao sestru za te žute cipele, ali je tada bilo prekasno - ispričao je emotivno veliki glumac.

Šta se dogodilo i kako je bilo kasnije doznao je Milivoja Milićevića, mesara iz Višegrada, koji je 1947. godine banuo i našao Mišu pred školom u Šahovićima.

- Pošli smo odatle kod moje dobre i plemenite strine Ive, kod koje sam tada živeo i on nam je sve ispričao. Jevrejka se s mojom sestrom negde ukrcala u nekakav zlosrećni voz i nekako stigla do Dobruna kod Višegrada, ali ih tu mokrogorski četnici skinuli s voza i nju odmah zaklali čim su joj našli nekoliko dukata sakrivenih u duplom dnu od kofera. Kad su krenuli da ubiju i moju sestru, pritrči jedna devojka, tu iz Dobruna bila, i otme im je iz ruku: "Nemojte, ne dam da ubijete ovo dete grešno, no mi ga dajte, imam brata u Višegradu koji nema dece, njemu ću da ga darujem - ispričao je Janketić šta se dešavalo.

- Bila je to sestra Milivoja Milićevića, koja je moju Milenu, prestravljenu i šugavu, posle zaista dovela i predala bratu, ali ona nije umela da kaže ni ko je ni odakle je, samo je uporno ponavljala da ima brata Cila.

- Jednoga dana te 1947, malo pre nego što je došao u Šahoviće, Milivoje Milićević se vraćao vozom iz neke trgovine od Priboja, Rudog, odakle li, imao pun vagon stoke za mesaru. U kupeu, u kojem je sedeo, našla se i neka žena iz Pljevalja. Putovala vozom u Beograd kod sina. U neko doba počela da priča o ratu i nekim događajima iz tog mučnog i nesrećnog vremena i ta Pljevljakinja ispričala kako su njenu prijateljicu i školsku drugaricu Milicu Dajović Janketić zaklali četnici, da joj se ništa ne zna ni za muža Radomira, koji je odveden nekud u zarobljeništvo, da su imali i troje dece, da je jedno muško umrlo uz rat, drugo se negde zlopati od nemila do nedraga, a trećem, ćerkici nesrećnoj, ne zna se ni groba ni mramora.

- Dok je rat trajao odvela ju je nekud neka žena iz Pljevalja i tu joj se izgubio svaki trag... Milivoje joj onda tu ispriča da ima i da podiže jedno tuđe žensko dete, kaže i kako mu je došlo u kuću, i da po svemu sumnja da je dete odnekud iz Crne Gore. Zna da kaže samo da ima brata Cila, da za mleko kaže da je varenika, a za merdevine stube, i sve zbori ijekavski...

- Milićević se odmah potom malo raspitao i zaputio u Šahoviće da traži mene. On je mojoj strini tada ispričao i kako je neki zlikovac, iz zloglasne Handžar divizije, Vrana se prezivao i bio je, kako mi se čini, iz nekog mesta tu između Pljevalja i Rudog, koga su uhvatili oznovci, izjavio na sudu da on nije učestvovao ni u kakvim zločinima prema pravoslavnom življu, već da su njemu četnici oteli ćerku Hajriju Vranu i da je doznao da se nalazi u Višegradu kod mesara Milivoja Milićevića. Zato mora i mene povesti u Višegrad kako bi na sudu dokazao da Vrana laže...

- Povede mene Milićević u Višegrad i sastavi konačno sa sestrom. Sašije tu i njoj i meni fina odelca od neke engleske uniforme, ličili smo jedno na drugo kao blizanci, i onda nas jednog dana odvede na sud da demantuje priču i laži toga Vrane. Sudija je istog časa kad nas je video jedno pored drugog prekinuo suđenje, jer je sve bilo toliko očigledno...

- Moja sestra sada živi u Novom Sadu. Ima finu porodicu i potomstvo, ali, nismo, nažalost, više tako često skupa. A dok smo bili, pa kad bih je ja nešto naljutio, ona bi me izgrdila, izgrdila i na kraju kad više ne zna šta bi mi još rekla, kaže:

- Možda ja, zaista i nisam tvoja sestra, možda sam ja stvarno Hajrija Vrana.

- A ja se nikad nisam ljutio na nju jer me do danas grize savest kako sam je "prodao" za one žute cipelice - ispričao je s grčom u glasu slavni glumac.

Autor: Pink.rs